Принц Ђорђе Карађорђевић

Принц Ђорђе Карађорђевић рођен је 8. септембра 1887. године на Цетињу, на двору свога деде по мајци, књаза Николе, који ће тек касније постати краљ Црне Горе. 

Похађао је Војну академију у Русији, скривајући своје племићко порекло од других кадета. Након Мајског преврата 1903. године враћа се у Србију и постаје престолонаследник.

Ђорђе је био омиљена личност у српском народу. После краља Петра далеко најомиљенија. 

Добио је име по своме прадеди Карађорђу, оснивачу династије и вођи Првог српског устанка. Неукротиве, неубоздане нарави,екцентричног понашања, лишен смисла за протокол и дипломатсо понашање, а у борби, ратовима несхватљиво храбар.

Како је био пргаве нарави, 1909. године се десио инцидент у којем је, у нападу беса, шутнуо послужитеља Колаковића у стомак, а овај је умро неколико дана касније. Ђорђе је одмах затим абдицирао у корист млађег брата Александра. 

Учествовао је у оба балканска рата, и у Првом светском, када је био тешко рањен у бици на Мачковом камену, код Крупња, приликом вођења јуначког контранапада против непријатеља који је надирао. О овом јуришу се такође у јавности јако мало зна, а био је један од оних који су могли одлучити рат. Записано је да је принц Ђорђе Карађорђевић скоро деморалисан војницима повикнуо: „Војници! Ја сам принц Ђорђе, старији син вашег краља! Нека храбри пођу за мном!“. 

Био је прек и пргав, многи кажу баш на Карађорђа, али и храбар и велики родољуб.

Многи се слажу да јесте био мало чудан човек, али и то да је неправедно одведен у психијатријску болницу у Нишу 1925. године. Постоје мишљења да га је његов млађи брат тамо послао, плашећи се његове популарности у народу. 

Било како било, 1941. када је Немачка окупирала Србију, њему је од стране окупатора понуђено да постане краљ и тако да легитимитет немачкој власти. 

Ђорђе је то глатко одбио јер није желео да његова слобода буде плаћена слободом целог народа. 

Једини је Карађорђевић који је за време рата био у земљи и након што су комунисти ослободили Београд. Живео је у главном граду Србије у скоро потпуној анонимности све до 1972. године када је умро. Сахрањен је у задужбини свога оца на Опленцу, у Тополи, Цркви Светог Ђорђа.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *