Kralj Milutin

Kralj Milutin, izuzetni vladar koji je na prestolu srpske srednjovekovne države proveo gotovo četiri decenije (1282-1321), duže od bilo kog Nemanjića, i za to vreme podigao preko četrdeset crkava i manastira.

Bio je to kralj prema kome je sudbina, što nije čest slučaj bar kada je reč o vladarima, bila velikodušna. Kao i istorija. Ovaj harizmatični srpski vladar umeo je vešto da iskoristi i loše i dobre strane koje mu je sudbina namenila.

Prešao je u mit čim je ušao u istoriju te i danas lebdi negde između legende i istorijske istine.

Bio je to monarh izuzetnih sposobnosti. Čovek od ovoga sveta koji je čulno voleo život, vladar čija strast nije uticala na njegov um, ali ni razum nije bio smetnja njegovoj neretko rasplamsaloj strasti.

Cenio je mudre i učene ljude kao što su bili arhiepiskopi srpski Danilo i Nikodim.

Država kralja Milutina 1319. godine

Niko od srpskih kraljeva i careva nije bio toliko velikodušan i nije toliko gradio i obnavljao kao kralj Stefan Uroš II Milutin (1282—1321). Teško je nabrojati crkve, manastire, bolnice, narodne kuhinje, puteve, gradove, mostove i ostale objekte koje je on izgradio i obnovio. Da pomenemo samo vanvremenske bogomolje Bogorodicu Ljevišku, Banjsku i Gračanicu, dragulje svetske srednjovekovne baštine.

Njegov zvanični biograf Danilo II (potonji srpski arhiepiskop) kazaće da kao što se ne mogu izbrojati „zvezede nebesne“ i „pesak morski“ tako je nemoguće nabrojati i Milutinove milostinje. Nastavljajući sa pohvalom kraljeve darežljivosti i čovekoljublja, životopisac kralja Milutina napisaće još i sledeće: „I ne samo u Bogom darovanoj državi svojoj otadžbini, nego i po celoj velikoj Romaniji, i u samom velikom i Novom Rimu, Carigradu, sazda crkve, a ostalima dade mnoge milostinje, i tamo malomoćne hraneći i negujući“.

Krasila ga je upornost kojoj nije nedostajala hrabrost, koje se u pojedinim trenucima nisu razlikovale. Ovaj surovi, ali i kultivisani srpski vladar bio je opasan i kada je bio slab. U okolnostima gde vojnom  silom, hrabrošću i junaštvom nisu mogli da se postignu rezultati, on pristupa diplomatiji, znajući vešto da sačuva najvrednije, da sačuva temelje države. 

Ovaj veliki i sveti srpski kralj, oslanjajući se na slavnu prošlost predaka, svojim besmrtnim delima uzdizao je sadašnjost misleći na budućnost – na besmrtnost, i usrdno se „staraše da uzanim putem uđe na uska vrata koja vode u život večni“.

Zapratite nas i na socijalnim mrežama:

Fejsbuk

Instagram

Tviter

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *