Краљ Милутин

Краљ Милутин, изузетни владар који је на престолу српске средњовековне државе провео готово четири деценије (1282-1321), дуже од било ког Немањића, и за то време подигао преко четрдесет цркава и манастира.

Био је то краљ према коме је судбина, што није чест случај бар када je реч о владарима, била великодушна. Као и историја. Овај харизматични српски владар умео је вешто да искористи и лоше и добре стране које му је судбина наменила.

Прешао је у мит чим је ушао у историју те и данас лебди негде између легенде и историјске истине.

Био је то монарх изузетних способности. Човек од овога света који је чулно волео живот, владар чија страст није утицала на његов ум, али ни разум није био сметња његовој неретко распламсалој страсти.

Ценио је мудре и учене људе као што су били архиепископи српски Данило и Никодим.

Држава краља Милутина 1319. године

Нико од српских краљева и царева није био толико великодушан и није толико градио и обнављао као краљ Стефан Урош II Милутин (1282—1321). Тешко је набројати цркве, манастире, болнице, народне кухиње, путеве, градове, мостове и остале објекте које је он изградио и обновио. Да поменемо само ванвременске богомоље Богородицу Љевишку, Бањску и Грачаницу, драгуље светске средњовековне баштине.

Његов званични биограф Данило II (потоњи српски архиепископ) казаће да као што се не могу избројати „звезеде небесне“ и „песак морски“ тако је немогуће набројати и Милутинове милостиње. Настављајући са похвалом краљеве дарежљивости и човекољубља, животописац краља Милутина написаће још и следеће: „И не само у Богом дарованој држави својој отаџбини, него и по целој великој Романији, и у самом великом и Новом Риму, Цариграду, сазда цркве, а осталима даде многе милостиње, и тамо маломоћне хранећи и негујући“.

Красила га је упорност којој није недостајала храброст, које се у појединим тренуцима нису разликовале. Овај сурови, али и култивисани српски владар био је опасан и када је био слаб. У околностима где војном  силом, храброшћу и јунаштвом нису могли да се постигну резултати, он приступа дипломатији, знајући вешто да сачува највредније, да сачува темеље државе. 

Овај велики и свети српски краљ, ослањајући се на славну прошлост предака, својим бесмртним делима уздизао је садашњост мислећи на будућност – на бесмртност, и усрдно се „стараше да узаним путем уђе на уска врата која воде у живот вечни“.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *