Симеон Зорић

На фотографији се налази Симеон Зорић, звани Сима, из Чуруга. Помислићете да се иза таквог имена не крије некаква важна историјска личност.

Не дајте се преварити, у питању је један од најмоћнијих људи руске империје у време царице Катарине Велике (1762—1796), који је такође имао епитет једног од најлепших и најзгоднијих мушкараца свог времена.

Симеон Зорић родио се 1743. године од оца Гаврила Неранџића и мајке Стефаније Зорић у официрској фамилији Потиско-Поморишке војне границе.

Његов ујак, имућни Јован Зорић, није имао мушког наследника те због тога Симеон узима његово презиме Зорић и стасава у фамилији свог ујака припремајући се за војни позив као и сви у његовој фамилији.

Међутим, током рата за аустријско наслеђе 1740—1748 (који настаје услед оспоравања европског племства права на престо Марији Терезији због одредби Салијског законика који је забрањивао женама да наследе аустријски престо) долази до развојачења војне крајине јер је Марија Терезија на тај начин желела да придобије угарско племство. Ове мере доводе до тога да се потпуно укида Потиско-Поморишка граница до 1751. године.

Споменик Симеону Зорићу подигнут 2007. у Шклову

Заједно са осталим српским фамилијама Војне крајине и фамилије Неранџић и Зорић прихватају позив руског сената и селе се у област Славеносрбију (део данашње Доњецке и Лугањске области у Украјини) у којој српске избеглице стварају парче српске земље у Русији, служећи у руској војсци.

Симеон и његова браћа уписују кадетске академије. Он завршава петроградску и не желећи даље да се образује, одмах ступа у редове хусарског пука.

Још у тинејџерским годинама се истиче на фронту против пруске војске током Седмогодишњег рата и од тада његова војничка репутација почиње вртоглаво да расте, учествује у ратовима, бива чак и заробљен од Турака и заузима најважније функције у Новорусији (у оквиру које је успостављена и Славеносрбија).

Убрзо за њега почиње да се интересује и чувени кнез Григориј Потемкин и Симеон Зорић постаје његов ађутант. Потемкин је у то време био у вези са царицом Катарином Великом и захваљујући њему и млади, лепи Зорић упада у око царици која почиње да развија симпатије према њему.

Тако и сам Зорић постаје љубавник царице Катарине и покушава да са тог места истисне и свог шефа Потемкина, чак изазивајући га и на двобој.

Захваљујући својој прекој нарави, плаховитости, војничком менталитету и тензијама које су се стварале, царица полако почиње да се хлади према Зорићу, он губи њену наклоност, али му царица за узврат даје читав град Шклов у посед са све двадесетак хиљада становника као кметове.

Шклов се данас налази у Белорусији, а Зорић је био кључна личност у његовом развоју. У Шклову су му се придружили и многи Срби, а радо виђени гости на његовом поседу су били и Доситеј Обрадовић, архимандрит манастира Крупа Герасим Зелић, Стефан Зановић и многи други најзнаменитији Срби тог времена.

Симеон Зорић умро је у Шклову 1799. године, а 2007. године му је у том граду откривен споменик.

Један хроничар је записао:

„Живео је раскалашно, у хедонистичком амбијенту, помажући потребитима и лакомима. Више него љубавна епизода с Катарином Другом, која му је донела велико богатство и још већи неспокој, спасли су га заборава спомени на доброчинства према Србима у постојбини и према Србима и Русима у Русији.“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *