Јелена Лазаревић

Јелена Лазаревић, кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена је крајем шездесетих година 14. века у Прилепцу.

Одрастајући на двору, уз најбоље учитеље тог доба, развила је посебну љубав према писаној речи, те су је у народу називали „учена“. Међу првим је значајним женама за српску књижевност: њена преписка с духовником Никоном Јерусалимцем уврштена је у Горички зборник.

Удајом за Ђурађа Страцимировића Балшића, постала је господарица Зете, где је и знатан период живота провела на двору у Улцињу. Знајући да је бритког ума, супруг јој је често препуштао дипломатске послове.

Након супругове смрти 1403. размишљала је да се замонаши, али је ипак одлучила да помогне сину Балши у владавини Зетом. Ипак, две године касније, губе Улцињ, Бар и Будву.

Године 1410. Јелена Лазаревић се удаје за хумског војводу Сандаља Хранића, обезбедивши сину јак савез са Косачама. Убрзо (1412) Балша враћа изгубљене зетске градове, а Јелена наставља са дипломатском активношћу, између осталог, са супругом присуствујући на дипломатском сабору у Будиму.

Након синовљеве смрти 1421. године, проглашена је једином наследницом његове имовине. Подржала је брата деспота Стефана Лазаревића да од Млечана поврати изгубљене поседе Балшића (њен син је оставио државу у аманет свом ујаку).

Њен други супруг, Сандаљ Хранић, умире 1435, након чега се Јелена враћа у Зету.

Иако се никад није замонашила, обновила је цркву светог Ђорђа, а затим подигла цркву посвећену Пресветој Богородици на скадарском острву Бешка.

Упокојила се 1443. године. Сахрањена је у Богородичиној цркви, а затим је део њених моштију пренесен у Крушевац.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *