Прича о Душану Петровићу

Сви знамо да тешка времена рађају велике људе! Јунаке спремне на све! Неустрашиве ратнике, који се не плаше да за слободу и своју земљу дају и оно највредније – свој живот. Ово је прича о Душану Петровићу. 

Рођен је 1968. године у Новој Грдишци. Још у основној школи показивао је велику љубав према војсци те је након осмогодишње школе уписао војну гимназију у Мостару коју је завршио са одличним успехом.

Након тога уписао је војну академију коју је такође завршио са одличним оценама.

Године 1991. након борбе за Вуковар и исказане велике храбрости, јунак наше приче добија прекоманду у Нишу, у славну 63. падобранску бригаду где обавља дужности командира вода, а затим и командира чете. Био је учесник свих српских попришта деведесетих година.

Године 1998. његову чету преузима потпуковник Горан Остојић и креће са њом пут Кошара, пут српских Термопила.

Исте године, у акцији која је имала за циљ чишћење терена од шиптарских терориста храбро су положили животе потпуковник Горан Остојић, резервни водник I класе Драган Душанић, водник I класе Срђан Станчетић и војник Радош Церовић.

Само годину дана касније Душан Петровић је унапређен у чин капетана I класе и одмах одлази на караулу Кошаре. У једној од акција добија напад бубрега те му је одмах јављено да се повуче са положаја како би му се указала потребна медицинска помоћ. Међутим како то код наших јунака увек бива, капетан Душан одбија наређење и под несносно јаким боловима остаје да држи положај говорећи да не чује и да је моторола у квару (он ју је сам угасио).

Прича о Душану Петровићу каже да је са својим саборцима, падобранцима остао до краја рата бранећи српске положаје на Проклетијама.

Капетан Душан је славу стекао много година пре Кошара, чувајући и поштујући традицију старих српских официра. Кошаре су само круна у збиру његове љубави према сопственом народу.

“Ој Кошаре термопилски кланци

бранили те српски падобранци!”