Bitka na Deligradu

Bitka na Deligradu je vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske u drugoj polovini 1806. godine.

Deligradsko utvrđenje koje je početkom iste godine, po Karađorđevom naređenju, izgrađeno radi odbrane moravsko-vardarskog pravca od prodora carske turske vojske.

Njegovom izgradnjom rukovodio je bivši kapetan austrijske vojske, srpski ustanik iz Kočine krajine 1788. godine, vojni inženjer i fortifikator Vuča Žikić. On je bio Srbin iz Mavrova, iz srca Stare Srbije (današnja ”Severna Makedonija”) koji je prethodno pobegao iz austrijske vojske u Sremu kako bi se pridružio Karađorđevim ustanicima. 

Deligradsko utvrđenje se nalazi na pola puta između Aleksinca i Ražnja, na ulazu u Đuniski tesnac, između Drenovačkog potoka i Morave i tuda je nekada prolazio čuveni Carigradski drum. 

Legendarni kapetan Vuča Žikić je posao izgradnje utvrđenja i šančeva maestralno obavio na osnovu svog velikog vojničkog znanja, za veoma kratko vreme, zajedno sa svojim bratom Jovanom iz Mavrova i dobrovoljcima iz Stare Srbije i drugih južnih srpskih krajava.

”Deligrad” je dobio takav naziv jer je to znači ”junački grad” a Srbi su tada često koristili turcizme, pa su čak i svog vožda radije zvali Kara-Đorđe, nego Crni Đorđe.

Osmanska imperija se te 1806. godine, na čelu sa sultanom Selimom III (1789-1807), spremala za opštu ofanzivu na ustaničku Srbiju i konačni obračun sa Karađorđem i njegovim ustanicima koji su do temelja uzdrmali njihovu imperiju.

Zbog toga se sultan povezao i sa samim Napoleonom koji je u tursku vojsku poslao svoje najbolje vojne stručnjake i artiljeriju kako bi se što efikasnije pripremio napad na ustaničku Srbiju. 

Po planovima francuskih vojnih stručanjaka, za komandanta turske vojske u opštem napadu na Srbiju izabran je Ibrahim-paša Bušatlija od Skadra i po francuskim zamislima on je bio zadužen za napad na Srbiju iz tri pravca: iz Vidina sa istoka, iz Niša sa juga i iz Bosne sa zapada.

Srećom, iz pravca Vidina, turski komandanti Pazvan-Oglu i Redžep-aga su vešto izbegli pokretanje svoje vojske na ustanike, pošto ih je već 1805. razbio Karađorđe. Pazvan-Oglu poznajući dobro borbenost i snagu ustanika, izgovarao se bolešću, dok je Redžep-aga tvrdio da ne sme da napusti Negotin.

Bitka na Deligradu

Tako je jedino ostao Jusuf-paša, koji je sa oko 4.000 Turaka pokušao da krene iz Požarevca. Milenko Stojković, koji se tada nalazio u Deligradu, odvojio je 6.000 vojinika i krenuo da predusreti Jusf-pašu, pre nego što je ovaj stigao do utvrđenja. Jusuf-paša, obavešten da će biti napadnut, promenio je pravac prema Poreču, ali ga je Milenko opkolio preko Volujka i Majdanpeka i porazio, posle čega su se Turci razbežali prema Kladovu i Timoku.

Posle ovog poraza, glavnokomandujući Ibrahim-paša prikuplja vojsku iz Skadra, Gusinja, Đakovice, Peći, Prizrena, Prištine, Kratova, Vranja, Jedrena, Vidina i Leskovca i naređuje je Šašit-paši, koji između Leskovca i Niša drži 16.000 vojnika da odmah udari na Deligrad. 

Šašit-paša strahovito udara na Deligrad prvo 13. jula 1806. sa 4.000 vojnika. Stanoje Glavaš i Vule Ilić, koji su u to vreme komandovali utvrđenjem, na vreme su opazili neprijatelja i lako ga naterali na povlačenje uz velike turske gubitke. 

Sa još većom vojskom 16. jula je Šašit-paša još jednom juriša na Deligrad i ustanici ga opet žestoko razbijaju jureći ih sve do Niša i pritom zaplenivši dosta topova i municije.

Međutim, glavnokomandujući turske vojske Ibrahim-paša ne odustaje od osvajanja Deligrada i ubrzo mu iz Jedrena stiže čak 50.000 najelitnijih turskih pešadinaca koje smešta u Aleksincu. 

Preuzevši komandu lično i računajući da će Karađorđe biti zauzet na Mišaru u Mačvi i Podrinju i da će se ustanička Srbija raspasti pod naletom ogromne turske vojske iz pravca Bosne ka Mišaru i pravca Morave na Deligradu, Ibrahim-paša kreće krajem jula 1806. godine svom silom ka Deligradu. 

Turci tog 22. avgusta 1806. godine sa nikad većom vojskom udaraju na Deligrad. Posada Deligrada sa oko 6.000 srpskih vojnika predvođenih vojvodom Petrom Dobrnjcem, bez pomoći sa strane, uspeva veštim manevrima da slomi napade turske vojske na čeoni deo šanca. Turci tada menjaju taktiku i udaraju na Deligrad preko bokova. Međutim, prikrivena srpska konjica predvođena desnim krilom na čijem čelu je bio Mladen Milovanović i levim krilom koje je predvodio Stanoje Glavaš svom silom jurišaju na turske kolone, dok Petar Dobrnjac naređuje opšti juriš iz šanca… Iznenađenje je potpuno. Naša vojska strahovito tamani Turke i goni ih uz ogromne gubitke sve do Niša. 

Čitava ova bitka je trajala gotovo šest nedelja, da bi na kraju pobeda srpske vojske bila potpuna. Zaplenjen je veliki broj topova, dosta municije, kao i čitava vojna blagajna turske vojske, dok je opasnost po Srbiju otklonjena do daljeg. 

Nikada turska vojska u svojoj istoriji nije doživela ovakav poraz i to od običnog naroda, ustanika, seljaka koji su branili svoju čast, svoje porodice, svoju Pravoslavnu veru i pravo na postojanje.

Tako je naš možda i najveći vojni strateg u istoriji i komandant vožd Karađorđe u avgustu 1806. u razmaku od samo 10 dana, na dva fronta (Mišaru i Deligradu) odvojenom skoro 300 kilometara, zajedno sa svojim genijalnim vojvodama i ludo hrabrim narodom, uspeo da izvoji dve važne pobede. I to je sve Karađorđe učinio potpuno sam sa narodom i bez bilo čije pomoći sa strane, pritom razbivši ogromnu tursku vojsku potpomognutu Napoleonovim plaćenicima i silnom ratnom mašinerijom.

Ako posmatramo sve najvažnije i najveće vojne pobede srpskog naroda u njegovoj istoriji, bitke na Mišaru i Deligradu su sigurno na samom vrhu, jer su izvojevane mimo očekivanja bilo koga u svetu i to bez mnogo srpskih žrtava.

Zapratite nas i na socijalnim mrežama:

Fejsbuk

Instagram

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *