Đorđe Petrović – Karađorđe

Đorđe Petrović – Karađorđe bio je vođa srpskih ustanika koji su početkom 19. veka započeli nacionalnu revoluciju za oslobođenje od veševekovnog turskog robovanja. Takođe je i rodonačelnik dinastije Karađorđević. Rođen je najverovatnije 16. novembra 1768. godine u Viševcu u Osmanskom carstvu, od oca Petra i majke Marice. 

Tvrdi se najverovatnije, jer se za godinu rođenja pominje razdoblje od 1749. do 1770. godine. Imao je dva sina, Aleksu i Aleksandra.

Po prirodi bio je strog i preke naravi, spreman da ubije za prestup, čak i najbližu rodbinu. Najčuveniji slučajevi su Karađorđevo ubistvo očuha Petra, kneza Teodosija Marića i brata Marinka.

U Orašcu, kod Arađnelovca, na Sretenje 1804. godine zajedno sa hajducima i hramabašama podigao je Prvi srpski ustanak, koji je trajao do 1813. godine. Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak.

Njegovi ustanici su ozbiljno uzdrmali Osmanlijsku carevinu i pobeđivali daleko brojnije turske snage (Mišar, Deligrad, Ivankovac…).

Vožd je, uz vojničke, pokazao i organizatorske i pregovaračke sposobnosti. Svoje saborce je hrabrio rečima: „Ne bojte se, oni se bore za gospodstvo, a mi za slobodu.”

Srbija 1809. godine

Đorđe Petrović – Karađorđe je takođe bio i odličan megdandžija i rado je prihvatao megdane sa Turcima, koje je sve odreda posekao. Ne pamti se kada je njegova kubura promašila ili sablja omanula. 

Tako su ga u više navrata zadržavale njegove vojvode da pred bitke Prvog srpskog ustanka izađe sam i podeli dvoboj sa nekim Turčinom koji bi se odvažio na to. Kao vožd narodni, bio je potrebniji u šančevima i jurišima sa svojom ustaničkom vojskom sa kojom je, kao njen vrhovni komandant, ređao sve same izvanredne vojne pobede. 

Kao sin sirotana, bio je naročito osetljiv na muke običnog naroda i ko je na toj muci pokušao nešto da zaradi ili izvuče neku korist, čekala ga je Karađorđeva kubura kao konačni sudija. U toj svojoj surovoj pravičnosti, ni najrođenije članove familije nije štedeo.

Nakon propasti ustanka 1813. godine, Karađorđe se povukao u Vojvodinu, koja je tada bila deo Austro-Ugarske monarhije, pa za kratko odlazi u Rusiju. Tri godine kasnije, Karađorđe se tajno vratio u Srbiju, gde su prilike bile izmenjene. Zaverenici po nalogu tadašnjeg srpskog kneza Miloša Obrenovićaubijaju Karađorđa jula 1817. godine u Radovanjskom Lugu, a njegovu glavu šalju u Stambol.

Mnogi smatraju da pojava vožda Karađorđa označava uzvišenu epohu u istoriji srpskog naroda kada se deo Srba prenuo iz dubokog mrtvila i ropstva i odlučio da sopstvenim naporima izbori slobodu i stvori državu. 

Srbi su najčešće delili svoju prošlost na period do Kosova i posle njega. Uz taj, definitivno najznačajniji događaj iz srpske istorije, ravnopravno stoji i Prvi srpski ustanak 1804. U srpskom narodu vožd Karađorđe se nalazi rame uz rame sa Milošem Obilićem i smatra se jednim od najvećih srpskih junaka.

Autor slike Vladica Vasić

Zapratite nas i na socijalnim mrežama:

Fejsbuk

Instagram

Tviter

Pročitajte još:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *