Mанастир Милешева

У долини Лима у близини Пријепоља, налази се манастир Милешева, једна од најпознатијих српских средњовековних светиња. Задужбина је краља Владислава, сина Стефана Првовенчаног и унука Стефана Немање. 

Тачно време подизање цркве није познато. Према неким изворима, Владислав је свој манастир почео да зида 1234. године, мада неки детаљи на фрескама указују да се то могло десити и десетак година раније док је Владислав био само краљевић и управљао жупом Црна стена. У сваком случају, сигурно је да је манастир настао између 1219. и 1235. године.

Око 1235. године, краљ Владислав дозидао је још једну припрату да би у њој сахранио тело свог стрица Светог Саве, који се после дугог пута по светим земљама истока, разболео и умро у Бугарској. 

Чињеница да је Савино тело сахрањено у Милешеви подигла је углед манастира, који се по црквеној хијерархији налазио на другом месту, одмах после Студенице.

У Милешеви се 1377. године крунисао за краља Босне и Србије краљ Твртко. Скоро век касније, тачније 1446. године захумски владар Стјепан Вукчић Косача уз своју титулу додао је назив „херцег од Светог Саве“ па се његова држава, која се простирала до Милешеве, прозвала Херцеговином.

Турци су први пут похарали манастир 1459. године. Крајем 16. века однели су тело Светог Саве у Београд и запалили га.

Милешевске фреске представљају знаменитост која је у самом врху нашег културног наслеђа.

Фреска “Бели анђео”

Највеличанственија фреска је Бели Анђео, ремек дело средњевековног сликарства. Фреска представља фрагмент композиције “Мироносице на Христовом гробу”, која се налази на јужном зиду западног травеја цркве Вазнесења Христовог манастира Милешева. Спада у најлепше радове српског и европског сликарства средњег века. Не зна се ко су аутори композиције, али се претпоставља да је у питању група грчких сликара који су се школовали у Цариграду и Никеји.

За време турског ропства у манастирима је чувана српска писменост, а прва књига у поробљеној Србији одштампана је у Милешеви. 

Половином 16. века, манастир је располагао уређеним пољопривредним газдинством и за продату стоку у Венецији, монаси су 1543. године купили штампарске пресе и слова.

Крајем 17. века, у доба народних устанака, Милешева је донекле доживела судбину недалеких Сопоћана и других манастира који су се налазили на територији са које је становништво, под патријархом Чарнојевићем, пребегло у Аустрију. Турци су конаке попалили, а манастир опљачкали. Има помена да је црква опљачкана још једном, крајем 18. века.

Након дугог времена током којег је био у рушевинама, манастир је 1868. године обновљен. Поред њега је у конаку са два спрата било уређено и тридесет соба за калуђере и госте. 

Почетком Другог светског рата, италијански фашисти учинили су нешто што ни Турци нису: претворили су манастир у коњушницу што је условило да ликовне декорације у доњим зонама заувек нестану.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *