Драгољуб Дража Михаиловић

Драгољуб Дража Михаиловић рођен је 26. априла 1893. године у Ивањици. У народу је познат и као “Чича Дража”.

Покојни историчар и Титов биограф Перо Симић израчунао је да је са свим својим одликовањима које је понео још од Првог балканског рата, па Другог балканског, па Првог светског рата и свих битака у њему од Цера и Колубаре, преко Мачковог камена и Дрине до повлачења преко Албаније, Кајмакчалана и Солунског фронта, па све до највиших америчких, француских и пољских одликовања у Другом светском рату Дража Михаиловић један од најодликованијих српских војника у историји (ако изузмемо војводе из Великог рата).

Био је армијски генерал и начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске, као и министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије, у првој и другој влади Слободана Јовановића, у међувлади Милоша Трифуновића и влади Божидара Пурића, у току Другог светског рата.

Као најодликованији официр 1941. не признаје пораз у Априлском рату и окупацију, а у мају 1941. године одлази на Равну Гору, где наставља отпор. То је био први покрет отпора на територији поробљене Европе – назван Равногорски покрет.

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић прославља своју Крсну Славу Светог Николу, 19. децембра 1943. године у селу Горња Оровица код Љубовије

Једини смо, на Балкану, а и шире, уз Грке, који су устали против Хитлера још од самог почетка рата. Сви остали балкански народи су већински били уз њега.

Чича Дража је успоставио везу са Британцима и избегличком Владом Краљевине Југославије 13. септембра 1941. године. Рекао им је да је успео да организује покрет отпора. Један део својих јединица Дража Михаиловић је послао у Босну, да заштити српски живаљ од усташа. Други део је остао у Шумадији и Старом Расу да се дефанзивно бори са Немцима.

Покушана је сарадња са комунистима 19. септембра 1941. године када је дошло до сусрета Драже и Јосипа Броза Тита. Сарадња је опстала свега неколико недеља, јер се, између осталог, поставило питање о државно-политичком уређењу државе након рата.

Равногорски борци су радили углавном саботаже, јер свако упуштање у борбу са Немцима значило је нове цивилне жртве. Пошто је само у Србији важило правило да се убије сто српских цивила за једног Немца.

Након завршених операција за ослобођење Југославије у пролеће 1945. године, комунисти су кренули у лов на заостале четничке јединице. Драгуљуб Михаиловић је ухваћен у селу Репушевићи у околини Вишеграда 13. марта 1946. године. На монтираном суђењу осуђен је на смрт и убијен 17. јула исте године.

Завршна реч армијског генерала Драгољуба Михаиловића, 15. јула 1946. у Београду:

”Све до мог хапшења веровао сам да ћу поново окупити око себе јаку војску. За прво време, на устанак, нисам помишљао, знајући да би био угушен у крви.
У Босни су нас непрестано нападали редом: партизани, усташе, муслимани, а у последње време Немци много ређе. Гоњени пред удруженим четвороструким непријатељем, гладни, голи, боси и ненаоружани, спотицали смо се и падали. Свуда успут из јама, у које смо упадали, чуло се и Богу тешко умирање. Иза нас на жбуњу, остајале су наше изгажене изгужване шајкаче, торбе-тканице, канице, плетене чарапе, рукавице, опанци и обојци.
Биће ми лакше на небу, ако нова поколења упале најмање 20.000 свећа борцима које сам изгубио док ме је Тито прогонио кроз Босну. Током овог суђења слободи сам се надао само у забораву. Моје садашње наде и молбе усмерене су искључиво ка небу“.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *