Манастир Тумане налази се на девет километара удаљености од Голупца, у подножју голубачких планина, окружен шумом, на левој обали Туманске реке, што самој светињи даје посебну лепоту.
Амбијентална лепота са једне и духовни мир са друге стране, те присуство светиња, манастир Тумане вредним како у духовном тако и културно – историјском смислу. Као ретко која светиња, овај браничевски манастир оставља диван утисак свакоме ко се у њему нађе, пленећи својом лепотом и окружењем у коме се налази, надасве будући сведок вере и труда једнога народа, као и светионик за будуће Царство Божије.
О настанку и имену манастира Тумана нема сигурних сведочанства, сва се она јављају доста касно (XIX век) и чине у основи записано и од заборава отргнуто усмено предање.
Ако се ослонимо на народно сећање које је до дана данашњег живо у широј околини манастира, Туман је настао као задужбина косовског јунака Милоша Обилића, за кога се сматра да је живео и владао делом данашњег Браничева.
Нешто шире од овога нам говори предање да је Милош Обилић ловио по густим шумама у околини манастира, те да је у лову нехотице ранио пустињака Светог Зосима. Носећи подвижника ка свом двору ради покушаја да му спасе живот и извида рану, на месту где је сада манастир, светац је молио да га спусте и узвикнуо Милошу: „Ту мани и пусти ме да умрем“ – од чега је изведено и име манастира.
Пред Косовски бој манастир још није био довршен па је Свети кнез Лазар позвао свога властелина да прекине зидање светиње речима „Ту мани“ што је као и у претходној варијанти предања послужило као основа за име манастира.
Манастир Тумане се у турским пописима први пут помиње 1572 . године, а потом у време султана Мурата III (XVI век) наводећи да су тада у манастиру живела два монаха.
Манастирска црква посвећена је Светом архангела Гаврилу, зидана је у српско – византијском стилу. У наосу цркве се налази кивот са моштима Светог Зосима Синајита.
Запратите нас и на социјалним мрежама: