Манастир Ту­мане

Манастир Ту­мане на­ла­зи се на де­вет киломе­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у поднож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окружен шу­мом, на ле­вој оба­ли Туман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту.

Ам­би­јен­тал­на ле­по­та са јед­не и духов­ни мир са дру­ге стра­не, те прису­ство светиња, манастир Тумане вредним ка­ко у ду­хов­ном та­ко и културно – историјском сми­слу. Као ретко ко­ја светиња, овај бра­ни­чев­ски ма­на­стир оставља ди­ван ути­сак свакоме ко се у њему на­ђе, пле­не­ћи сво­јом ле­по­том и окру­же­њем у ко­ме се на­ла­зи, на­да­све будући све­док вере и тру­да јед­но­га народа, као и све­ти­о­ник за бу­ду­ће Цар­ство Божије.

О на­стан­ку и име­ну ма­на­сти­ра Тумана нема си­гур­них све­до­чан­ства, сва се она јављају до­ста ка­сно (XIX век) и чи­не у осно­ви за­писа­но и од за­бо­ра­ва отргну­то усме­но пре­да­ње.

Ако се осло­ни­мо на на­род­но се­ћа­ње ко­је је до да­на да­на­шњег жи­во у широј око­ли­ни ма­на­сти­ра, Ту­ман је на­стао као за­ду­жби­на ко­сов­ског јунака Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, за ко­га се сма­тра да је жи­вео и вла­дао де­лом данашњег Бра­ни­че­ва.

Верници у порти манастира Тумане Фото Архива манастира Тумане

Не­што ши­ре од ово­га нам го­во­ри предање да је Ми­лош Оби­лић ло­вио по густим шумама у око­ли­ни манасти­ра, те да је у ло­ву не­хо­ти­це ра­нио пустињака Све­тог Зосима. Носе­ћи подвижника ка свом дво­ру ра­ди покушаја да му спа­се жи­вот и из­ви­да ра­ну, на ме­сту где је са­да мана­стир, светац је мо­лио да га спусте и уз­вик­нуо Ми­ло­шу: „Ту ма­ни и пу­сти ме да умрем“ – од чега је изведено и име манастира.

Пред Ко­сов­ски бој ма­на­стир још ни­је био до­вр­шен па је Све­ти кнез Ла­зар позвао сво­га вла­сте­ли­на да пре­ки­не зидање светиње ре­чи­ма „Ту ма­ни“ што је као и у прет­ход­ној ва­ри­јан­ти пре­да­ња по­слу­жи­ло као осно­ва за име манастира.

Манастир Тумане се у тур­ским по­пи­си­ма пр­ви пут по­ми­ње 1572 . го­ди­не, а по­том у вре­ме сул­та­на Му­ра­та III (XVI век) на­во­дећи да су та­да у ма­на­сти­ру жи­ве­ла два мо­на­ха.

Манастирска црква посвећена је Светом архангела Гаврилу, зидана је у српско – византијском стилу. У наосу цркве се налази кивот са моштима Светог Зосима Синајита.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *