Отворени сукоб између Лазаревића и Бранковића

Отворени сукоб између Лазаревића и Бранковића почео је 1402. године, након њиховог боравка у Цариграду, на повратку из ангорске битке, у којој су учествовали као вазали османског султана. Тада је Ђурађ, по наредби Стефана Лазаревића, затворен у тамницу. Прави разлог није познат, а највероватније је у питању био Ђурђев план да се приближи Сулејману, једном од синова султана Бајазита.

Након одласка Лазаревића из византијске престонице, који су бродовима кренули ка Србији, Ђурађ се ослободио затвора и добио помоћне одреде султана Сулејмана да спречи повратак Лазаревића у Србију. Са овим трупама и уз помоћ сопствених снага, Бранковићи су запосели главне путне правце по Косову и Метохији, куда се очекивало да ће Лазаревићи проћи, из Зете, у којој су се искрцали.

Отворени сукоб између Лазаревића и Бранковића није могао решити мирним путем. Оружани сукоб је био неизбежан. Управо то се и десило 21. новембра 1402. код Трипоља, недалеко од Грачанице. Деспот Стефан је своје снаге поделио на два дела, тако што је већи, под командом свог брата Вука, упутио против снага којима је командовао Ђурађ, док је он сам, са мањим делом војске, напао османске одреде.

Деспотове снаге су потукле противника, а велику улогу у томе имао је кесар Угљеша Влатковић, који се налазио у редовима османских снага, као њихов вазал. Он је Стефана известио о османском ратном плану, а пред саму битку је причама о снази Стефанове војске практично урушио морал Османлија, због чега је Стефану пружен слаб отпор.

Када је отпочела сама битка, Угљеша је прешао на Стефанову страну. Турци су добро познавали деспота Стефана још из оних времена док је био њихов вазал и док се борио на њиховој страни, тако да их његова ратна вештина није могла много изненадити. Стога је и разумљив онај страх од саме његове појаве на бојном пољу и турско безглаво бекство када је он сав оклопљен улетео у крешево.

И иначе веома висок и крупан као човек, на великом бојном коњу у сјајном оклопу са огромном бојном секиром којом је витлао око себе, морао је деловати страшно. Уз све, изгледа да је и деспот био у неком страховитом осећању које га је нагонило да Турке немилосрдно сече. Могуће је да се у њему тада нешто преломило јер по први пут у животу добио је прилику да мрске Турке коначно убија. Свега се тада могао сетити. Од Турака је доживео мноштво понижења до тога момента, а познавајући његов понос и гордост тешко је и замислити са колико се он муке и до тада сустезао и трпео.

Турци су му најпре су му ликвидирали оца на Косову (1389.), затим је морао он лично да им води своју сестру Оливеру султану у харем, ко зна колико пута је морао пред њима стоји сагнуте главе, одлазио је Бајазиту неколико пута на милост и немилост не знајући да ли ће му овај до краја главу одсећи и на крају ко зна колико је бојева водио за турски рачун.

На другој страни, Стефанов брат, Вук је у борби са Ђурђем потиснут, али као што смо већ написали, битка се на крају завршила потпуним поразом Бранковића.

Лазаревићи су после битке отишли у Ново Брдо, у коме је дошло до вербалног сукоба између Стефана и Вука. Деспот је млађем брату пребацио непознавање ратне вештине и губитке у људству, јер је главнина њихових снага, којом је командовао Вук, поражена у борби са војском коју је предводио Ђурађ Бранковић. Управо овај разговор, касније ће довести до отвореног сукоба између Вука и Стефана.

Победом у овој бици, деспот Стефан је успео да се врати у Србију и поврати свој власт над њом. Сама битка представља почетак грађанског рата између Лазаревића и Бранковића, који ће трајати читаво десетлеће и биће преплетен са грађанским ратом који се у Османском царству водио међу Бајазитовим синовима. Ова борба ће се окончати 1412. године, када су се једини преостали представници две породице, Стефан и Ђурађ измирили и започели заједнички рад на јачању Србије.

Аутор слике Горан Горски

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *