Вук Бранковић није издајник

Вук Бранковић (1345-1397) српски великаш који је, поред кнеза Лазара, био најзначајнија политичка фигура Србије у другој половини XIV века, син је севастократора Бранка Младеновића, који је, у доба Душана Силног, управљао Охридом. Да је лако унети заблуду у нашој историји најбоље говори, управо, пример Вука Бранковића. Нажалост, вековима смо блатили овог српског великаша без икаквог разлога. Данас са апсолутном сигурношћу можемо да кажемо да Вук Бранковић није издајник.

Треба, такође, истаћи да нема ниједног извора из првих векова после боја на Косову 1389. године који помињу његову, наводну издају. Први га је „оклеветао“ Мавро Орбин 1601. године у „Краљевству Словена“, док касније нарочито у 17. веку та прича постаје аксиом.

Према историјским тврдњама, након боја на Косову 1389. године Вук Бранковић је на својој земљи, у области Дренице, дуго одолевао да се покори Турцима и јако им се супростављао. Тек 1392. године након пада Скопља у руке Турака, Вук постаје њихов вазал, али само на папиру.

Бранковић је одбио да са својом војском ратује за Турке у бици на Ровинама 1395. године, а није се појавио ни на скупу турских вазала у Серу, што је јако разљутило султана.

Сам Бајазит се због свега тога силно разбеснео, кренуо у рат против Вука и 1396. године успео да га утамничи где је овај и умро 6. октобра 1397. године. 

Његово тело преузео је његов најстарији брат Никола Радоња и сахранио га на Светој гори, највероватније у Светом Павлу.

Много је доказа да Вук Бранковић није издајник што званична историја и потврђује. Он је до краја живота остао љути противник Турака.

Извор: Фејсбук страница “Српска историја”

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *