Милан Тепић

Извесно је да, ма каква се политика према последњим ратовима водила и ма шта о тим страдањима писало у уџбеницима историје, обични људи неће престајати да се диве човеку који није желео да погази своју реч, човеку који је остао веран својим идеалима до последњег тренутка свог живота. Његово име је Милан Тепић.

Рођен је 26. јануара 1957. године у селу Комленац, код Босанске Дубице. Ова област је у току Другог светског рата тешко страдала од усташког терора.

Основну школу и гимназију Милан је завршио у родном селу и Босанској Дубици, а 1975. године уписао је Војнотехничку академију у Загребу.

Након завршетка академије, 1980. године добио је чин поручника и прву службу у гарнизону у Славонској Пожеги, где се налазила аутојединица. Године 1986. премештен је у гарнизон у Вараждин, где се налазила механизована бригада. Као вредан и одговоран официр ванредно је 22. децембра 1990. године унапређен у чин мајора.

Од јула 1991. године, мајор МиланТепић био је у централном складишту борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра.

Споменик мајору Милану Тепићу у Београду

Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ две хиљаде војника, касарна у којој данима није било воде ни струје, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.

Не желећи да препусти оружје из касарне, хрватским зенгама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима:

„Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“

Мајор Милан Тепић је 29. септембра 1991 године, у тридесетчетвртој години живота, у Бјеловару у Хрватској, погинуо тако што је минирао складиште муниције са 170 тона експлозивних направа и дигао га у ваздух, након чега је уследила јака експлозија. Огромна бела печурка и облак дима видели су се чак до Гарешнице и мађарске границе. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали.

Многи овакав подвиг мајора Милана Тепића пореде са јуначком погибијом ресавског војводе Стевана Синђелића у бици на Чегру.

Наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *