Ужички град

Ужички град је средњовековна тврђава подигнута највероватније у другој половини XIV века да би штитила Ужице и каравански пут који је долином Ђетиње повезивао Моравску долину са Босном, Херцеговином и обалом Јадранског мора, првенствено Дубровачком републиком.

Смештена је на високој оштрој стени која се стрмо спушта у Ђетињу која је са три стране окружује и онемогућава прилаз.

Први поуздани историјски извори о ужичкој тврђави потичу из средине 14. века. Тада је она била у поседу властелинске породице Војиновић.

Најпознатија епизода у њеној историји одиграла се новембра 1373. године када су удружене снаге кнеза Лазара и бана Твртка I потпомогнуте одредима краља Мађарске Лајоша I опселе великог жупана Николу Алтомановића.

Ужички град

После краће борбе, уз помоћ топова и опсадних справа, Никола се предао и ту је по наредби Стефана Мусића (или вероватније кнеза Лазара) ослепљен, а његове земље су међу собом разделили победници.

У наредни деценијама, након што више није био седиште моћног обласног господара, утврђени ужички град
налазио се у раздобљу стагнације и постепеног одумирања
услед губитка војног, политичког и стратегијског значаја.

Коначно, ужички утврђени град пао је у отоманске
руке крајем шесте деценије 15. века (1459) и под влашћу
султана, са мањом паузом током аустро-отоманских ратова (1737. године), остао је све до 1862. године, када га је
кнез Михаило повратио, заједно са још пет утврђених
српских градова.

Ужички град је коначно напуштен крајем 1862. године са још пет других када ју је према споразуму са кнезом Михаилом напустила османлијска војна посада, после чега је, сходно одредбама тог уговора, крајем зиме 1863. године дигнута у ваздух и онеспособљена за даљу војну употребу.

Захваљујући археолошким истраживања, делимичној
реконструкцији и конзервацији од 1973. до 1984. године заустављено је даље обрушавање и потпуно нестајање града
које је трајало више од једног века.

Донекле заштићени остаци некада моћног ужичког
утврђеног града, уз нестварну лепоту котлине реке Ђетиње и оближњу хидроцентралу подигнуту далеке 1900.
године, сами по себи представљају изузетан туристички
потенцијал који ни у наше време није на прави начин препознат.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *