Стојадин Мирковић

Јунаштво мајора Милана Тепића ушло је у легенду. Његов јуначки чин да жртвује свој живот, како складиште оружја и муниције не би пало у руке усташама у Бјеловару, подсећа на херојску смрт ресавског војводе Стевана Синђелића у боју на Чегру. И то је оно што данас сваки Србин зна. Међутим, мало људи зна да је са мајором Тепићем, јуначки у смрт отишао и активни војник Стојадин Мирковић, момак стар тек деветнаест година..

Ово је прича управо о њему, о момку који потиче из краја великог српског војводе Живојина Мишића и његовом херојском делу, када свог претпостављеног официра није желео да напусти на борбеном положају, иако је Тепић инсистирао да се Мирковић повуче.

Стојадин Мирковић рођен је 14. јануара 1972. године у селу Горње Лесковице, општина Ваљево, одакле је после регрутације, 28. децембра 1990. године, отишао на редовно служење војног рока у Бању Луку.

Након завршене обуке за возача војног транспортера прекомандован је у Бјеловар, односно у централно складиште борбених средстава у селу Беденик код Нове Раче, удаљеном двадесетак километара од Бјеловара.

Након блокаде хрватских паравојних формација, мајор Милан Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану. Не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, Тепић је 29. септембра 1991. године дигао у ваздух војно складиште и себе.

У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта – на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао, управо јунак наше приче, војник Стојадин Мирковић који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом.

На мајорове легендарне речи:

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко!“

Стојадин је у радио везу мајору Тепићу само поручио:

„И ја сам дао реч!“

И ето тако… Одбио је команду да одрасте и остари, стекне породицу. Био је то његов завет прецима, онима који оставише кости на Церу и Kолубари.

Четири године након његове погибије посмртни остаци су пренесени из Хрватске и 18. јула 1995. године сахрањени уз војне почасти у родном селу.

Њему у част, откривена је биста у дворишту ОШ „Милош Марковић“ у Горњим Лесковицама, док је својевремено за херојско дело, Стојадину постхумно додељено највеће градско признање „Септембарска повеља“ и „Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена“.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *