Српски змајеви и змајске љубави

Српски змајеви и змајске љубави

Мало време за тим постојало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за Дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.

(Царица Милица и змај од Јастрепца)

С правом се може рећи да српски змајеви нису исто што и остали светски змајеви. Наиме, за разлику од веровања које је устаљено у свету о змајевима као злим бићима који пљачакају села и убијају народ, у Србији се сматра да је змај митски предак нашег народа. Из тог разлога, он се у народним причама, бајкама и легендама спомиње пре свега као добро биће које често помаже људима у невољи, змајеви су и браниоци српског народа, српске земље и неба. Змај је једно од митских бића у српском фолклору које је неправедно представљено као крвожедно чудовиште којем људи жртвују младе девице…али, да ли је баш тако?

У српском фолклору, однос змаја и жене се доста разликује од класичног приказа чудовишта и жртве. Заправо, једино од чега жене могу да зазиру јесте фатална и бурна љубав коју змај може да пружи. За змаја се веровало да је велики љубавник. Женама је долазио кроз димњак, а ушавши на тај начин у кућу постајао је човек. Говорило се да је био незасит љубавник, па би жене често остајале исцрпљење и бледе након проведене ноћи са змајевима. Након тога губиле би интересовање за обичне мушкарце.

Народна песма „Чардак ни на небу ни на земљи“: „…Види своју сестру ђе сједи, а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште. Она кад види брата својега, уплаши се и почне га тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио, па рече ђевојци: „Баш овђе ме нешто уједе.“…“

Српски змај је прави Казанова, он се често враћа својој вољеној жени, са којом проводи сате и сате…ризикујући да занемари своје дужности да помаже људима и бори се против злих сила и демона. Догађало би се и то да змајеви толико наваљују на жене да су оне престајале да желе било какав однос са змајевима. Тада би се спроводили одређени ритуали истеривања змаја. Често се догађало да, када наступи у неком селу велика суша, кривицу пребаце на змаја који је због великог љубавног жара заборавио на кишу, па би се и тада изводили ритуали протеривања змаја.

Оно што је занимљиво у српској традицији је да је дубоко укорењено веровање да су сви велики историјски јунаци змајеве крви, тј. да су змајеви ноћу посећивали жене, оплодили их и из таквог једног односа рађали су се јунаци попут Вука Бранковића, познатијег као Змај Огњени Вук, деспота Стефана Лазаревића, Милоша Обилића…

Што год има Србина јунака,

Свакога су одгајиле виле,

Многога су змајеви родили.

Ако мало боље истражимо српски фолклор и веровања, врло лако можемо добити одговор на питање „да ли су змајеви опаке и зле звери“. Српски змајеви и змајске љубави су приказани кад-кад као демонска бића, због повређене сујете и сломљеног срца обичних људи које су жене одбиле, а уместо њих изабрале змајеве. Не љутите се на змајеве, и они имају срце и знају да воле.

Извор: Фејсбук страница “Српска историја”

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *