Ново Брдо

Ново Брдо је био најмногољуднији град Балкана у његовом зениту и најпознатији рудник средњовековне Србије. Лежи на Великој планини северно од Гњилана, између изворишта Прилепнице, Новобрдске и Криве реке, левих притока Биначке Мораве.
Град је био једно од најважнијих насеобина немачких рудара Саса за време владавине краља Милутина.
Већ 1326. године помиње се као познато рударско и трговачко средиште.

Рудник Ново Брдо, место у коме су живели немачки рудари Саси још у доба краља Милутина (1282-1321), био је чувен јер се у њему вадило гламско сребро (argentum de glama), сребро које је у себи могло да има и до 33% злата.

На основу књига надзорника дубровачке ковнице за 1422. годину, утврђено је да је производња сребра у српским и босанским рудницима само за ту годину износила преко 5,5 тона, што је било више од једне петине тадашње европске експлоатације.
Економска снага Србије у доба Стефана Лазаревића је била огромна.

Овај “град сребрни и у истину златни”, како га описује Константин Филозоф имао је средином 15. века по неким проценама чак 50 000 становника. Поређења ради, Лондон је тада имао само 10 000, дакле био је пет пута мањи.

На самој тврђави се разликује Мали и Велики град. У Малом граду је боравила војна посада, а у Великом најутицајнији људи.Приликом првог пада Деспотовине тврђава је предата румелијском беглербегу Шахабедину 27. јуна 1441.

Деспотовина је обновљена три године касније, али у рано пролеће 1455. султан Мехмед II је покреће напад на Србију из Једрена преко Кратова и Ћустендила. Коначни циљ султана било је Ново Брдо које је и успео да освоји 01. јуна 1455. године након 40 дана бомбардовања.
Током Османлијске управе настављена је експлоатација околних рудника, а за време Мурата IV обнавља се и ковање новца у тврђави.

Крајем 17. века Ново Брдо бива напуштено, а локални Срби под вођство патријарха Арсенија III Чарнојевића (1672 – 1706) селе се у Аустријско царство (велика сеоба Срба 1690. године).

Након тога је престала екплатација новобрдских рудника, а сама тврђава са околним насељима је запустела.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *