Коста Војиновић

Коста Војиновић, рођен је 1891. године у Смедереву. Његов отац, Јован, чиновник у пореској управи, а у једном периоду и председник општине у Косовској Митровици, био је пореклом из околине Вучитрна.

Шест разреда гимназије завршио је у Смедереву и Београду, а потом уписује Трговачку академију у Бечу. По завршетку школовања враћа се у Србију и почиње да ради у Врању.

Међутим, његову пословну каријеру прекида рат. Како је Врање, на почетку 20. века био центар четничке акције, младом Кости није било тешко да дође у контакт са вођама истих и да им се прикључи са одушевљењем. Већ у Првом Балканском рату придружује се четничким јединицама и учествује у борбама за ослобођење Косова и Метохије.

Након Балканских ратова настањује се у Косовској Митровици и опет почиње да се бави трговином. Но, период мира кратко је трајао.

Офанзива Централних сила у јесен 1915. године приморава српску војску на повлачење. Као припадник Добровољачког одреда, Коста Војиновић бива рањен у борбама на Власини, те због тога није био у могућности да настави повлачење, већ остаје у Косовској Митровици.

Две године касније (1917) долази до подизања Топличког устанка док Коста Војиновић постаје један од вођа. Устаници у почетку имају успеха. Ослобођени су Куршумлија, Лебане, Прокупље, Блаце, Бојник, а герилска борба полако прети да пређе у фронтовску.

Након доброг почетка, Аустријанци и Бугари схватају да морају озбиљно да се позабаве уништењем устаничких јединица и гашењем устаничког пожара, те због тога доводе јаче снаге, а у борбу се укључују и бугарске комите, које су имале огромно искуство у четничком начину ратовања.

Иако се храбро бори и успешно избегава непријатељске замке, кријући се по планинама, Коста Војиновић бива опкољен од стране издајника и непријатеља у атару села Гргурe близу Блаца 23. децембра 1917. године. Са војводом остала су још само четири ратника. Обећање које је дао Војиновић је испунио – непријатељу се жив није предао.

Пре самоубиства записао је своју последњу жељу, да буде сахрањен на месту где је погинуо. Бугари су ту његову жељу испоштовали, али тек пошто су његово тело изложили у Куршумлију, како би застрашили народ и показали му како пролазе они који се буне против окупатора.

Војвода Коста Војиновић имао је само 26 година када је умро. У свом кратком, али веома бурном животу, израстао је од обичног дечака у симбол слободе и јунаштва српског народа. А тако нешто није се могло постићи тек тако, само причом или обичним радом. Морала се глава „ставити на пањ“. У ред српских јунака, међу Обилиће и Југовиће, Синђелиће и Танкосиће, не иде се са главом на раменима. Знао је то веома добро и сам Коста Војиновић. Када му је капетан Героч, командир 3. чете потерног батаљона, упутио писмо са понудом да се преда, Војиновић му је, између осталог, одговорио:

„Господине капетане, предати се ни у ком случају нећу жив, већ само мртав. Часном српском официру не доликује предати се женски. Онда најмање бринем за свој живот када су у питању животи хиљадама моје браће, јер сам га жртвовао за свој род. Продужавање рока излишно је. Нисам ја вођа разбојничке банде који се напљачкао пара, па да се предаје да помоћу истих живот спасе, већ сам ја српски официр који је позван да ноћу и дању бди над својим народом и упућује исти да не заборави своју народност, веру и отаџбину. За своју родбину не бринем и радујем се што страдам за своју отаџбину.“

Коста Војиновић Косовац отишао је у вечност међу друге српске витезове, али је његово дело остало да траје у српском народу. А то дело војводе Косте Војиновића била је борба за слободу и достојанство свог народа. Топлички устанак 1917. године био је једини устанак који је подигнут на окупираним територијама у Великом рату, што само потврђује да се српски народ не одриче тек тако слободе.

Извор: otadzbinapamti.rs

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *