Дажбог

По усамљеном мишљењу, али оправданом, Веселина Чајкановића – нашег највећег истраживача религијских веровања, врховно словенско божанство Срба пре прихватања хришћанства био је Дажбог.

Наиме, Дажбог – Дабог или Дајбог је у словенском фолклору подземни бог и креатор људске расе – стара је српска религија у потпуности хтонска (подземна) религија. Шта се крије иза имена Дажбог?!

Дажбог симболизује Сунце, у изворима га изједначују са грчким Хелиусом, љетопис из 1114 вели: „Сунце зову Дажбогом, Сунце цар, син Сварогов, то јест Дажбог“. Пошто је Сварог створитељ света/неба, тиме је син Дажбог небеско Сунце. Сам корен речи Дажд означава кишу (нпр. Даждевњак), дакле неко ко даје <Дај Бог, Дај Боже> кишу, тиме богату жетву и косидбу. Дажбог означава: „дај Боже – богатство“, стога Даждъбогъ – Бог даривалац! У руском љетопису „Словко о Игоровом походу“, Руси и остали Словени се називају Дажбоговим потомцима: „Тад за доба тог Ољега Злославића сејала се и бујала кавга свуда, гину благо Дажбогових потомака, у бунама кнежевскима век се људски поскраћива“.

Тако у нашој народној поезији веле: „Иван га бере те бере, Петар га плете те плете. Даје га даждном Дажбогу, А Дажбог баца на кућу“. У Карловачком родослову „Историја в кратце о србских цареј“ налази се белешка – “… и вса српска идолу служаше Дагону“

Иако је Световид маскиран као Видовдан, ипак овај празник нема онакав утицај у православљу какав мислимо, где је опет позитивно дочекан.

Дажбог је у другу руку најозлоглашенији нашки бог, демонизован и окарактерисан као Хроми Даба, како је и приказан у српском политеизму, као хроми старац са штапом и црним вуком који га прати. Стога је он морао бити деградиран у ђавола, а његове особине чувара вукова преузео је наш култ Св. Саве.

Зооморфни облик Дажбога је дакле <вук>, најстарији српски тотем и света звер. Зато су честа имена: Вук, Вукоје, Вукослав, Вуковија итд. Уместо имена Дажбога као главног актера у легендама, појавио се сада Свети Сава, који обилази народ и својом мудрошћу решава проблеме сељана, и уз пратњу вука.

У једном каталогу народа забележено је да су Срби настали управо од вука (дакле Дажбога) : „Сарацен је од вепра, Турчин од змије, Татарин од ловачког пса, Србин од вука, Бугарин од бика, Алеман од орла…“ Он је тотемско биће, с којим се Срби поистовећују. Српске мајке успављују децу речима: “Нини, сине, вуче и бауче. Вучица те у гори родила”.

Несвесно или не и даље се позивамо на ово древно божанство: „Дај Боже да се Срби сложе!“


Извор: Фејсбук страница “Српска историја”

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *