Српски патријарх Арсеније III Чарнојевић

Српски патријарх Арсеније III Чарнојевић рођен је 1633. године у Бајицама. У придворној служби патријарха Максима био је до 1665. када је постао игуман манастира Пећке Патријаршије. Митрополит пећки постао је 1669. и истовремено водио послове тешко оболелог патријарха Максима. Будући да није било наде за патријархово оздрављење, Арсеније је крајем 1672. изабран за патријарха.

Предузео је убрзо низ већих канонских посета (Босна 1674, Браничево и Срем 1676, Жича и Браничево 1677, Смедерево 1680, Будисавци 1682), а када је рат између Турске и Аустрије већ био на помолу, кренуо је 1682. на поклоњење Христовом гробу. У Јерусалиму је био гост патријарха јерусалимског Доситеја Нотара. За време овог путовања водио је дневник који има вредност документа и књижевног текста.

У Пећ се вратио након Ускрса 1683. када је аустријско – турски рат већ почео.

Након кратког колебања позвао је Србе на устанак против Турака. Судбину покрета и опстанак народа у Србији потпуно је везао за исход аустријско – турског рата закључујући споразум са представницима цара Леополда I о војној сарадњи (27. октобра 1689). Након аустријског пораза код Качаника, Арсеније се јануара 1690. године са већим делом Срба са Косова повлачи из Пећи према Београду у коме је Леополду I упућен захтев да Срби у Подунављу добију црквену аутономију какву су имали у Турској. Бечки двор је 21. августа 1690. дао прве повластице Србима на својој територији.

Сеоба Срба под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића
Аутор слике Паја Јовановић

После добијања привилегије, Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава. Последња група прешла је на лађама из Београда за Сланкамен и Петроварадин два дана пре него што су Турци поново заузели Београд (8. октобар 1690).

Колики је број оних који су прешли у Аустрију, тешко је тачно одредити. Сачувана су два писмена сведочанства од Арсенија која наводе број исељеника. Крајем 1690. године навео је да је било више од тридесет хиљада душа, а шест година касније написао је да их је било више од четрдесет хиљада.

Након смрти Леополда I 1705. године, Арсеније се обратио новом цару Јосифу I за заштиту српских привилегија, обећавајући му сваку помоћ против свих непријатеља његових земаља. Новом цару били су потребни добри ратници те је сходно томе он већ 24. фебруара 1706. потписао у Бечу указ којим је партијарху, клиру и народу српском потврдио све привилегије које је Леополд I издао, као и све милости и слободе које су Срби до тада уживали.

Арсеније III је наставио са својим радом и у Аустрији настојећи да сачува добијене повластице.

Умро је 27. октобра 1706. године у Бечу одакле је пренет и сахрањен у манастиру Крушедол где и данас почива.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *