Невесињска пушка

Невесињска пушка је назив за српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти који се врло брзо проширио и на целу Босну и Херцеговину.

Вође српског народа у Херцеговини поп Петар Радовић, Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић и Продан Рупар одлучују да почну припреме за устанак јер је живот народа под турским јармом постао неиздржив. Доносе се одлуке о припреми оружја и муниције, места за збегове народа, припреми подршке Црне Горе устанку, која под притиском кнеза Николе Петровића – Његоша ипак од тога у почетку одустаје.

Због турских потера устаничке вође најпре беже у Црну Гору, али се враћају у пролеће 1875. године и настављају са плановима за дизање устанка. План предвиђа прво ослобођење невесињског краја, а затим ширење на остале делове Херцеговине. 

Невесињска пушка, аутор слике Горан Горски

У међувремену су Турци тражили хајдуке Пере Тунгуза, који су 5. јула на Цетњој пољани на планини Бишини напали један турски караван. У том гоњењу Турци улазе у сукоб са наоружаним сељацима Јована Гутића на брду Градац северно од села Крекова у близини Невесиња.

На тај начин почиње устанак под називом ”Невесињска пушка” који се убрзо распламсао по читавој Херцеговини и Босни покренувши ланац догађаја који су на крају довели и до почетка Првог светског рата.

О овом устанку се, из нама незнаних разлога, не учи довољно у нашим школама, иако су последице тог устанка биле такве да се он раширио практично у све делове Херцеговине, Босне и Старе Србије са српским живљем и што је тај устанак довео до три српска рата са Османском империјом (два српско – турска и један црногорско-турски). У тим ратовима су учешће узели многобројни руски добровољци, који су похитали у Србију да се боре у нашој војсци за коначно ослобођење од Турака. 

Последица ”Невесињске пушке” и српских ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес из 1878. године, на коме су се скупиле све тадашње велике европске силе: Русија, Немачка, Аустроугарска, Француска, Велика Британија, Италија и Турскa, који је под председништвом Ота фон Бизмарка, одлучивала о судбини Балкана.

На Берлинском конгресу су Црна Гора и Србија добиле признавање већ одавно фактички стечене независности, као и територијална проширења, у случају Србије на четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, док је Црна Гора добила проширења на српском Приморју и у Старој Херцеговини. Последица је, такође, био и руско-турски рат 1877 – 1878, који је довео до тога да Руси ослободе и оснују модерну Бугарску.

Међутим, најважнија последица ”Невесињске пушке”, ратова са Турском и Берлинског конгреса је дозвола великих сила да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину на 30 година, која је формално остала у саставу Османске империје. Тиме је заустављена Србија у настојању да се српски народ уједини са обе стране реке Дрине и тиме су успостављени процеси који су довели до избијања Првог светског рата.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *