Мехмед Меша Селимовић

Мехмед Меша Селимовић, један од највећих српских писаца родио се 10. априла 1910. године у Тузли.

Легендарни писац потицао је из породице чији су се ближи преци из Билеће преселили у Тузлу, а пореклом су из Врањске на граници данашње Херцеговине и Црне Горе и потичу од дробњачког братства Вујовића. У својој књизи сећања Меша Селимовић пише за оца Алију: „Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање…“

Одрастао је у Тузли где је завршио основну школу и гимназију. Занимљиво је да је гимназијску клупу делио са ђаком Гојком Стојчевићем, који ће много година касније постати патријарх српски Павле.

Студирао је српскохрватски језик и југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

Мехмед Меша Селимовић прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са партизанским покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Страшно се разочарао у партизане и читаву идеологију када су му партизани из једне потпуне баналности стрељали брата. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор ”Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП ”Свјетлост“.

Услед инсистирања на свом српском пореклу, одлази у пензију 1971. године и напушта Сарајево 1973. године, па се сели у Београд. Током живота два пута се женио; са другом женом је имао две кћерке. Умро је 11. јула 1982. године у Београду, где је сахрањен у „Алеји заслужних грађана Београда“.

Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.

У вези са својим српским националним опредељењем, Меша је имао обичај да каже: ”Србин је славно бити али и скупо”.

У свом тестименталном писму Српској академији наука и уметности из 1976. године Меша Селимовић пише:

”Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције ‘Српска књижевност у сто књига’, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком”.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *