Вукодлак у древној српској митологији

Вукодлак у древној српској митологији је човек који има вучје обличје, биће које се претворило у застрашујући спој човека и вука, заправо у демона крвавих очију прекривеног вучјом длаком. Основна разлика у односу на вампира (иако су некад синоними) јесте у томе што је вукодлак пре свега жив човек, што ће и остати пошто се овај преображај оконча. Мисли се да се вукодлак може препознати чак и у људској форми по неким карактеристичним знацима, рецимо по длакавим длановима, спојеним обрвама или истој дужини кажипрста и средњег прста, а из демонског у човечји облик може се повратити ако се додирне неким металом, као што су гвожђе, челик или сребро. Занимљиво да, према грчком историчару Херодоту, постојао је народ Неури који су живели у близини Скита (отприлике на територији данашње Пољске) и којих су се Скити плашили јер су веровали да су то вукодлаци, због тога што су се потоњи, како то Херодот описује ,,једном годишње претварали у вукове“. Неури су највероватније једно од најстаријих племена Словена.

Наиме, у српском фолклору вукодлак је повезан са култом предака, односно веровањем да ће се њихов мртви сродник после смрти претворити у крвожедно вуколико створење. Зашто су Срби веровали да ће мртвац преузети баш облик вука, а не неке друге животиње? Зато што је српско врховно божанство некада давно било Дажбог, бог сунца и света мртвих чији је животињски облик био управо вук (по некима је то и Световид). Сасвим је стога логично онда да ће Дажбог који влада мртвима под своју власт узети човека који је припадао његовом, вучјем роду тј. да ће српски животињски предак узети под своје свог преминулог потомка. Важно је и напоменути да вампир још није сасвим зашао у свет мртвих будући да је он на одређени начин још увек жив и да има своју телесну манифестацију. Управо та телесна манифестација има одлике оба света; људског- јер вукодлак је још увек получовек, и подземног, јер је човек попримио одлике једне хтоничне животиње. Вукодлак је, дакле, онај који борави на граници између два света. Срби верују да ће човек постати вукодлак ако преко његовог гроба прелети нека птица или преко гроба претрчи неко живинче. Да би се открило ко је од сахрањених мртваца постао вукодлак сељаци доводе ждребе без белега и воде га од гроба до гроба. Када се ждребе заустави код гроба вукодлака, сељаци узму глогов колац и избоду леш! Вукодлак у древној српској митологији може постати и некрштено дете које је сахрањено у мајчиној утроби. Оно после седам година порасте као вук, међутим, оно постоје кудикамо окрутније и крвожедније. У Бугарској се верује се да је онај који је сахрањен у одећи направљеној од вуне која се прела до Мратинце, вучје празнике, после смрти постаје вукодлак. Због тога су бугарске жене пазиле да своје упокојене мужеве не обуку у такву одећу.

Још један мит везан за вуколиког човека је мит о Дажбоговом путовању у подземни свет и његовом браку са Мораном, словенском богињом смрти, по чијем имену је изведена једна од наших највећих река. Наиме, Морана и Дажбог имали су сина Вана кога је мајка ослепела, из жеље да се освети Дажбогу у кога више није била заљубљена. Ван је бачен у јаму, међутим, одатле га спашава Радгост и односи Живи која му је живом водом повраћа вид. Дажбог Морану за казну баца на ломачу и док гори, она проклиње Вана да постане вук. Ванова сестра Пољеља сазнаје да може спасти брата ако ћути седам година, а кад прође овај период он ће поново стећи своје људско обличје. Иако пролази кроз тешка искушења Пољеља ћути чак када је ставе на ломачу, међутим, у том тренутку се навршава период од седам година и Ван се претвара у човека спашаваљући сестру од сигурне смрти. Ипак Ван губи своје божанске моћи и као такав постаје само човек, од кога, по неком предању потичу Срби као народ.

(Чајкановић; Петровић)

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *