Бој на Мишару

Бој на Мишару, можда и најзначајнија битка Првог српског устанка којом су наши преци до темеља уздрмали Османску империју. Силна турска војска ударила је из правца Мораве преко Ниша и из правца источне Босне преко Дрине да угуши Карађорђев устанак, који је већ две године буктао у Шумадији, Поморављу и Подрињу.

И док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, из правца Босне, Дрину прелази огромна и одлично наоружана војска са више од четрдесет хиљада војника предвођена најбољим турским војсковођама, врховним командантом Сулејман – пашом Скопљаком, коме су се придружили и Синан-паша Сијерчић из Горажда, Али-паша Видајић из Зворника, Хасан-паша Алипашић из Бања Луке, Ћаин-паша, Мехмед-бег Куленовић из Крајине, Мехмед-паша Видајић, Мустафа-бег Беговић, Острошца Беширевић и специјални одреди османске војске предвођеним Синан-пашом.

Као један од најгенијалнијих војних стратега свог времена, који је одлично познавао терен устаничке Србије, вожд Карађорђе бира брдо на Мишару да на њему изгради шанац и дочека Турке са својих 7.000 устаника. Карађорђе је знао да ће Турци када крену из Шапца према Београду, морати да пређу преко мишарског брда, са чије леве стране се налази река Сава, а са десне је била густа шума, док је Карађорђе са тог узвишења могао да види сваки покрет турске војске и зато је баш ту решио да их дочека. То само потврђује колико је избор терена за битку од изузетне важности.

Као и у свим биткама, вожд Карађорђе остаје у шанцу са својом војском да у првим редовима командује и бије се са Турцима као и сваки обичан српски војник, што је устаницима давало огромну снагу и вољу у одлучујућим тренуцима. Карађорђе није волео да јаше коње и предводи коњицу, већ је обично ишао пешке и ратовао са обичним војницима којима је битка раме уз раме са вождом будило невиђено самопоуздање и дизало морал.

У страховитом нападу на Карађорђев шанац на брду Мишар, турска војска са коњицом удара на српски шанац који бива обасут топовском ватром. Борба је била крвава. Један турски војник је са бреста у близини шанца давао знаке тобџијама под брдом о положају Срба. Њега је пре напада коњице из шанца једним пуцњем из пушке убио чувени јунак Тадија Црнобарац, чиме је прекршио Карађорђево наређење да се не пуца пре његовог знака. Карађорђе је хтео да казни смрћу Тадију због кршења наређења, али схвативши шта је учино га је пред свом војском јавно похвалио. Током артиљеријске паљбе турских топова, једна граната је пала у шанац тик поред Карађорђевих ногу, али неким чудом није експлодирала.

Бој на Мишару, аутор слике Горан Горски

Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турци су наступали у линијском поредку, у густим масама уз урлање, ударање таламбаса и зурле правили су огромну буку. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, међутим, устаници су одбили и овај напад. После овога је турска коњица навалила новом снагом. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране. У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да из оближње шуме крене у бочни напад на Турке. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп-Лука Лазаревић са кнезом Симом Марковићем, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Поп-Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота-Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. Након што су уништили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу свом силом ударају према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње, након чега их потпуно разбијају. Устаничка коњица под командом поп-Луке Лазаревића растерује турску пешадију око српског шанца и почиње је да је гони према Шапцу. Карађорђе потом наређује да се отворе врата шанца и да српска пешадија груне у општи напад. Врућ, летњи дан тако се претвара у крваву кланицу и страшно турско стратиште.

Битка је која је почела у осам ујутро, завршена у предвечерје око 6 сати потпуном српском победом. Аустријски посматрачи са Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина колико су могли да изброје. О размерама турског пораза најбоље говори податак да су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника са оба његова сина, дервентски капетан и више од 6.000 војника, а међу њима је било чак и француских, Наполеонових тобџија и војника које су Турци унајмили.

После битке читаво Мишарско поље је било покривено лешевима изгинулих Турака и натопљено људском и коњском крвљу. Преживеле турске војнике, који су у паници бежали у Босну, у Китогу су сачекали војводе Стојан Чупић ”Змај од Ноћаја” и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и уништавали их. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња. У истом тренутку око 1.000 Турака упада у заседу коју је спремио одред проте Николе Смиљанића. Срби су убили око 500 турских војника и заробили 300. Најсмелији подвиг су извели Цинцар Јанко Поповић из Охрида и Лазар Мутап из Чачка који су јурећи за Турцима прешли Саву, сустигли их у селу Босут код Сремске Митровице, посекли их, тела бацили у Саву, а они се са заробљеним оружјем вратили назад у Мачву.

Након мишарске победе, Карађорђе се са Шумадинцима враћа на Мораву да се придружи Ресавцима, Моравцима, Тимочанима и Пожаревљанима, између Алексинца и Ражња, у новоизграђеној тврђави Делиград.

Бој на Мишару, заједно и са битком на Делиграду, је толико продрмала Османску империју да су Турци били приморани да затраже преговоре о миру са Карађорђем, уз посредовање Аустрије и Русије. Турски султан Селим III (1789-1807) је ферманом дао опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку и нудио Србима аутономију, установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње порез. Све то наши преци одбијају и настављају борбу за слободу и обнову српске државности.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *