Стеван Попов

Био је последњи ас српског цивилног ваздухопловства, један од ретких који је имао десетине летова у ратним условима. Човек који је за живота постао легенда и чији је живот ушао у литературу. Његово име је Стеван Попов.

Био је резервни војни пилот, капетан инструктор “Јата”, спортиста, свестрани и ангажовани ваздухопловац.
Почетком деведесетих година прошлог века, када је рат захватио простор бивше Југославије и када је поред свих ваздухопловних вештина требало показати војничку смелост и проницљивост и изнад свега велико човекољубље, наш јунак је баш тад доказао величину свог племенитог срца.

Као један од неколицине “Јатових” пилота, који су као резервисти били у Југословенском ратном ваздухопловству, учествовао је у евакуацији цивила, војника и опреме са аеродрома у Пули, Задру, Бањалуци, Бихаћу и Сарајеву.

Захваљујући њиховој готово сулудој храбрости успевали су да слећу и полећу са аеродрома око којих се пуцало са свих страна и на њихов авион дакако. Првих ратних дана у БиХ евакуисано је око четрдесет хиљада људи.

Две најупечатљивије и готово нестварне приче из евакуација цивила су о деци.
У првој, Стева Попов је, у општем метежу, у пристанишној згради сарајевског аеродрома угледао двоје деце, притешњене гомилом уза зид. Дечак, десетогодишњак, држао је у једној руци картонски коферчић, а другом је грлио неколико година млађу сестру.
Када је сазнао да су остали без родитеља, повео их је у авион, који је већ био пун, и уз претњу обезбеђењу које је контролисало улазак, успео да их уведе и довезе до Београда.

Стеван Попов на једном од својих спасилачких летова

Ништа мање драматичнија није била ни прича о жени са двоје деце, која је у општој гужви на сарајевском аеродрому успела да се укрца на авион и тек када је слетела у Београд, схватила је да јој нема једног детета. Стева Попов се авионом одмах вратио у Сарајево те је у препуној пристанишној згради успео да нађе изгубљено дете и да га врати мајци.

Симбол ових евакуација, медијски и у сваком погледу, постао је Стева Попов. Иако није био једини, он је понео можда понајвећи део терета за овај подвиг. Поред свих званичних признања које је добио за исказану храброст, нашем хероју се на најлепши могући начин одужио и писац Момо Капор који је Стеви посветио роман “Последњи лет за Сарајево”.

А онда су се времена променила и јунаци, поготово они који су се истакли током рата, без обзира на којим просторима и на који начин, не само да више нису били важни, већ су постали и непожељни. Стева Попов, национални херој, дојучерашњи шеф пилота, постао је технолошки вишак у “Јату”. И још једна стравична истина: ниједно зло не долази само. Болест је готово обавезни пратилац свих људских ломова, а наш јунак се са њом дуго борио.

Баш као што је доносио одлуке које други нису смели, тако је Стеван Попов сам одлучио да се пресели на други свет.
Легендарни пилот извршио је самоубиство 2015. године хицем из пиштоља у свом породичном дому у Руми.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *