Слава, српски култ предака

Каже се да само Срби славе крсну славу, и то само Срби православци. Онај ко никад није чуо за славу, не познаје српски менталитет и душу. Слава представља важан део српске традиције. Слава, српски култ предака се преноси са оца на сина (обично најстаријег сина), а жена мења славу приликом удаје. Свака православна породица има свог свеца заштитника кога слави и у чију славу сече колач. Срби најчешће славе Светог Ђорђа, Светог Николу, Јована Крститеља, Свету Петку и друге свеце.

Иако ово можда звучи контрадикторно, крсна слава нема свој корен у хришћанству и Библији. Она је христијанизован пагански обичај који су Срби сачували до данас. Слава потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Наиме, стари Словени су, Срби посебно, веома држали до породице и односа према прецима. Најстарији помен славе у нашим крајевима потиче из 1018. године.

Историчари и етнолози тврде да су Срби усвојили ову традицију у време покрштавања, негде крајем 9. века. Неки верују да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, други тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, док остали и даље тврде да слава само представља свеца који је заменио претходног паганског бога-заштитника (види ниже).

Сечење колача

Понекад би се десило да се нова слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нови светац би био усвојен на месту старог, чији дан би се и даље обележавао паљењем свеће, али са много мање славља. Српски архиепископ Сава је у 13. веку канонизовао старе народне обичаје и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. Слично су поступиле и друге цркве и једнобожачке религије.

Тако слава, српски култ предака стиже у хришћанско-православне обичаје. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године. Од бројних имена које је имао овај обред, а има их и данас, остали су само: Слава, Крсна Слава и Свечари.

Традиционална и примерена духовном карактеру српског народа, канонизована и заштићена православним црквеним правилима, слава је континуирано продужила своје постојање посебно у православљу и српском народу. Како год да је мењала и модификовала овај обичај, Српска православна црква је била и остала значајна у његовом чувању.

Породица која слави славу прави славски колач, спрема жито и вино, на дан славе. Верује се да се крсна слава слави три дана, али породица обично слави два дана, јер трећег дана је нови светац, а самим тим и време када друга породица слави славу. Када се слави крсна слава, треба позвати у госте пријатеље и даље рођаке. Слава може бити мрсна или посна, зависи који је светац у питању и да ли пада на посни дан – среда и петак.

Срби неретко, поред славског колача, жита и вина, воле да приреде себи и гостима разна, укусна јела. Слава је породично окупљање и весеље, једе се, пије се, весели… Све до дубоко у ноћ, када ни домаћин, ни гости не могу више да стоје на ногама. Другим речима, ако се крсна слава претвори у „Ивкову славу“ Стевана Сремца, гости су уживали, а своје утиске о томе колико им је било пријатно, препричаваће дуго времена.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *