Вук, митски предак српског народа

Вук, митски предак српског народа по Веселину Чајкановићу. Будући да су се Срби одавнина клањали Дажбогу сасвим је логично да се његов животињски облик сматра српским тотемом. Доласком хришћанства свети Сава преузео је готове све функције Дажбога, између осталих и његове вучје карактеристике. Зато се свети Сава назива заштитником вукова или као и Лесовик «вучјим пастиром». Веровање у вука као животињског претка код Срба се манифестује у многим обичајима. Рецимо, када је роди дете, у селу се његово рођење објављује тако што домаћин куће викне: «Родила вучица вука!». Српска мајка своме детету такође открива његово вучје порекло певајући ми следећу успаванку: «Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила». Још један обичај показује да су Срби веровали у своје вучје порекло.

Новорођено дете Срби су провлачили кроз вучје чељусти и тако би му омогућавали заштиту од зла, болести и демона. На тај начин божански предак Срба, Дажбогов хроми вук штитио би свог потомка. Коришћење бројних вучјих амајлија имало је исту сврху па су се делови вучјег тела често користили за терање злих сила. Од познатих амајлија ту су вучји зуби, чељусти, очи, срце, канџе и длаке а ова последња амајлија је по веровању могла да отера чак и самог ђавола.

Иначе, име Вук често је у српском народу, будући да се раније веровало да онај ко носи име тотемске животиње бива заштићен од свакавих зала. И дан-данас срећемо имена као што су Вук, Вукашин, Вукан, Вучица и Вукица, као и презимена Вучић, Вујошевић, Вукадиновић, Вујовић, Вучелић и многа друга. Бројни топомними такође су везани за име српског животињског претка: Вучидол, Вукодраж, Вучитрн, Вучје брдо итд.

Вук, митски предак српског народа

Вуку су, у Србији посвећени зимски празници Мратинци. Осим тога, празник Светог Саве такође је везан за ову животињу а разлог томе је што је свети Сава, иначе српски светац-заштитник, преузео функције Дажбога. За време вучјих празника вуку су се приносиле жртве у храни, а такође су се вршиле и радње које би омогућиле заштиту од вука који је сељацима чинио велике штете нападајући њихову стоку. Рецимо, за Божић се у Србији припремала «вукова вечера» која је као жртвена понуда имала за циљ да умилостиви вука и обезбеди заштиту стоке. Ову «вукову вечеру» односио би један члан породице на раскршће, најчешће дете, које би оставивши храну тј. жртву вуку не осврнувши се одлазило кући. У Србији и Црној Гори зимски светитељи свети Тома и свети Арханђел по веровању отклапају вучје чељусти да би казнили непослушне чобане па вршењем симпатичке магије, сасвим неприлично за хришћанске свеце, шаљу вукове на стадо чобана. Вук се не сме спомињати за време такозваних вучјих празника. У случају да се, пак спомене, вук би се, по веровању, тако призвао и учинио многа зла стоци и људима. Вук се не сме спомињати ни ноћу, дакле , у периоду његове владавине па се уместо његовог имена користе називи непоменик, дивјина, каменик и ала.

Храбар, снажан, усамљен, неповерљив, предатор, тих, опасан, муњевит, опрезан, породичан, друштвен, одан, освајач, нападач, доследан, слободан, дивљи, и леп…то је вук. Понекад се код нашег човека за неког лошег чује како каже „Псето једно!“, или за женску особу „Кучко једна!“ што је наравно погрдно. Са друге стране, никад нећете од Србина чути неку изреку погрдног типа у смислу „Вучино једна!“ Кажу да када Србина прође језа слушајући вучје завијање, то њега заправо мами зов природе и њена снага, коју је он давно оставио… 

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *