Banatski ustanak

Banatski ustanak iz 1594. godine je jedan od tri najveća ustanka u srpskoj istoriji i najveći ustanak pre Prvog srpskog ustanka iz 1804. godine. Dogodio se čitavih sto godina pre prve Velike seobe Srba pod Patrijarhom Arsenijem Crnojevićem (Čarnojevićem) što govori o značajnom prisustvu Srba u Banatu još od vremena Svetog Save koji je osnovao banatske manastire Bazjaš i Zlaticu.

Banat se u 16. veku nalazio u sastavu turskog Temišvarskog ejaleta. Srbi iz Banata su 1594. godine započeli veliki ustanak protiv turske vlasti. Centar ustanka je bio grad Vršac, a njegov vožd je bio duhovni vođa Srba u Banatu Sveti Vladika Teodor Nestorović.

Te 1594. godine Banaćani su počeli da napadaju turske konvoje. Takođe su imali podršku na granici sa Erdeljom (Transilvanijom) iz koje im je turski vazal knez Žigmund Batori tajno doturao pomoć, iako sam nije smeo da se uključi u ustanak, čak ni nakon što su mu Srbi ponudili sprsku krunu.

Banatski ustanak je buknuo u rano proleće 1594. godine. Sam ustanak je zahvatio više od 600 banatskih sela. Od početka, vršački vladika hrabri ustanike i kako, stoji u crkvenim izvorima, obraća im se sledećim rečima: „Uzmite zastave iz svojih crkava, ukrasite ih likom Svetog Save. Kao što je sveti car Konstantin pobedio sa zastavama na kojima je bio Krst, tako i na našim zastavama nek se vije lik svetog Save, našeg duhovnog oca i branitelja. Krenimo, deco moja i braćo moja, u boj za pravdu i slobodu“.

Koliko je želja ustanika za oslobođenjem bila jaka govori i podatak da su za kratak period uspeli da razbiju Turke u Zrenjaninu, Bečeju, Titelu i Lipovu i da spale pančevačku drvenu tvrđavu. Takođe su uspeli da uspostave i kontrolu plovidbe na Dunavu.

Pošto je austrijska vojska pod komandom Ferenca Balaša poražena, turska vojska je vrlo brzo uspela da pregrupiše svoje redove te da se spoje vojske budimskog i temišvarskog paše. U slamanju ustanka učestvovala je i vojska krimskih Tatara, a dovučena je i vojska iz Anadolije pod komandom Mehmed-paše, anadolskog beglerbega.

Do kraja jula 1594. godine ceo Banat je ponovo pokoren, a posledice su bile jezive. Episkop Teodor je živ je odran i kao takav spaljen na lomači. Sinan Paša naređuje da se iz manastira Mileševe donesu mošti Svetog Save i da se spale na brdu Vračar iznad beogradske tvrđave. Smatrao je da će time psihološki uništiti Srbe i ubiti im motivaciju da se ponovo dižu na ustanke.

Čitav prostor geografskog Banata je nakon slamanja ustanka spaljen i opustošen, a stanovništvo pobijeno. Oni koji su preživeli naredne godine morali su da se suoče i sa poharama krimskih Tatara. Pričalo se da je tada čovek mogao tri dana da pešači po Banatu a da ne sretne živo ljudsko biće.

Mnogo srpskih izbeglica je takođe našlo utočište u Erdelju (Transilvaniji), gde su stvorili novu episkopiju (otuda potiču srpska prezimena Erdeljan, Erdeljanović). Međutim, Turcima nije dugoročno odgovaralo da Banat bude pust, jer im je bio potreban prihod od poreza, pa nedugo zatim obećavaju milost svakom Srbinu ko se vrati iz Erdelja i u miru živi na plodnoj banatskoj zemlji. Zanimljiv je podatak da je ustanak banatskih Srba je jedini ustanak stanovništva Panonske nizije protiv osmanske vlasti.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog sveštenomučenika Teodora Vršačkog 16. maja po starom (29. maja po novom) kalendaru.

Izvor: Fejsbuk stranica „Srpska istorija“

Zapratite nas i na socijalnim mrežama:

Fejsbuk

Instagram

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *