Банатски устанак

Банатски устанак из 1594. године је један од три највећа устанка у српској историји и највећи устанак пре Првог српског устанка из 1804. године. Догодио се читавих сто година пре прве Велике сеобе Срба под Патријархом Арсенијем Црнојевићем (Чарнојевићем) што говори о значајном присуству Срба у Банату још од времена Светог Саве који је основао банатске манастире Базјаш и Златицу.

Банат се у 16. веку налазио у саставу турског Темишварског ејалета. Срби из Баната су 1594. године започели велики устанак против турске власти. Центар устанка је био град Вршац, а његов вожд је био духовни вођа Срба у Банату Свети Владика Теодор Несторовић.

Те 1594. године Банаћани су почели да нападају турске конвоје. Такође су имали подршку на граници са Ердељом (Трансилванијом) из које им је турски вазал кнез Жигмунд Батори тајно дотурао помоћ, иако сам није смео да се укључи у устанак, чак ни након што су му Срби понудили спрску круну.

Банатски устанак је букнуо у рано пролеће 1594. године. Сам устанак је захватио више од 600 банатских села. Од почетка, вршачки владика храбри устанике и како, стоји у црквеним изворима, обраћа им се следећим речима: „Узмите заставе из својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био Крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу“.

Колико је жеља устаника за ослобођењем била јака говори и податак да су за кратак период успели да разбију Турке у Зрењанину, Бечеју, Тителу и Липову и да спале панчевачку дрвену тврђаву. Такође су успели да успоставе и контролу пловидбе на Дунаву.

Пошто је аустријска војска под командом Ференца Балаша поражена, турска војска је врло брзо успела да прегрупише своје редове те да се споје војске будимског и темишварског паше. У сламању устанка учествовала је и војска кримских Татара, а довучена је и војска из Анадолије под командом Мехмед-паше, анадолског беглербега.

До краја јула 1594. године цео Банат је поново покорен, а последице су биле језиве. Епископ Теодор је жив је одран и као такав спаљен на ломачи. Синан Паша наређује да се из манастира Милешеве донесу мошти Светог Саве и да се спале на брду Врачар изнад београдске тврђаве. Сматрао је да ће тиме психолошки уништити Србе и убити им мотивацију да се поново дижу на устанке.

Читав простор географског Баната је након сламања устанка спаљен и опустошен, а становништво побијено. Они који су преживели наредне године морали су да се суоче и са похарама кримских Татара. Причало се да је тада човек могао три дана да пешачи по Банату а да не сретне живо људско биће.

Много српских избеглица је такође нашло уточиште у Ердељу (Трансилванији), где су створили нову епископију (отуда потичу српска презимена Ердељан, Ердељановић). Међутим, Турцима није дугорочно одговарало да Банат буде пуст, јер им је био потребан приход од пореза, па недуго затим обећавају милост сваком Србину ко се врати из Ердеља и у миру живи на плодној банатској земљи. Занимљив је податак да је устанак банатских Срба је једини устанак становништва Панонске низије против османске власти.

Српска православна црква слави Светог свештеномученика Теодора Вршачког 16. маја по старом (29. маја по новом) календару.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *