Монахиња Јефимија, прва српска песникиња

Једна од најлепших и најдирљивијих прича у српској средњовековној историји, коју чува хиландарска ризница, јесте прича о првој српској песникињи која се звала монахиња Јефимија.

Њене речи, извезене позлаћеном сребрном жицом, узвишеног духа, споменик су преломног периода у историји српског народа, сведочанство личне туге али пре свега, вере у Господа и Његову заштиту.

Рођена је у властелинској породици као Јелена (око 1350), кћи кесара Војихне, господара Драме под српским царем Душаном Силним. Била је венчана за господара моћног византијског града Сера, деспота Јована Угљеше Мрњавчевића који је са својим братом краљем Вукашином био савладар српском цару Стефану Урошу V (Нејаком).

Њен живот, започетом у сјају високог сталежа убрзо ће добити судбоносни обрт. Јеленин отац умире, а након тога и син јединац Угљеша са четири године. Обојица су сахрањени у Хиландару, у саборном храму Ваведења Пресвете Богородице.

Похвала кнезу Лазару

За уцвељену деспотицу, мајку и ћерку која је изгубила најмилије, ово је место било недоступно, макар физички. Са њима је могла бити само у молитвама и речима које су преточене у стихове неизмерне туге, урезане у мали диптих који је њен син добио од серског митрополита. Ови стихови дубоке мајчинске патње представљају уједно и прву забележену песму једне српске песникиње. Диптих је мала двострука иконица која је настала између 1368-1371 на чијим је једном крилу у дрвету урезана Богородица с пророцима, на другом је представа Гостољубља Аврамовог међу апостолима.

Јеленин удес се наставља новим несрећама – у Маричкој бици 1371. године, у борби са Турцима, гину њен муж и девер. Освајачи хрле ка српским земљама и заузимају град Сер.

Јелена након тога, у 22. години живота узима монашки завет и као монахиња Јефимија долази на двор кнеза Лазара Хребељановића у Крушевцу.

Врхунац Јефимијиног стваралаштва представља „Похвала кнезу Лазару“ извезена позлаћеном сребрном жицом на црвеном платну димензија 99 х 66 цм, које је намењено као покров кнежевој глави у кивоту у манастиру Раваница.

Једна од великих заслуга монахиње Јефимије, заједно са монахињом Евгенијом, бившом кнегињом Милицом, јесте молба упућена Бајазиту да се у Србију из Трнова пренесу мошти Свете Петке. 

Долазак Светитељке је знатно допринео окрепљењу народу који је у томе видео знак да не напушта своју земљу и огњишта.

Прича о Јефимији, првој српској песникињи се завршава у манастиру Љубостиња. Она је, у задужбини кнегиње Милице, у коме су уточиште нашле многе удовице страдалих косовских ратника, провела последње године живота.

Упокојила се око 1405. године и сахрањена је, као и кнегиња Милица, у Љубостињи.

Извор: riznica.hilandar.org

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *