Усташки злочини у селу Пребиловци

Усташки злочини у селу Пребиловци у Херцеговини је један од најгорих, најсрамнијих и најмоунстроузнијих догађаја у људској историји. Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу.

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од нас самих.

Као и свако српско место у долини Неретве, данас у тој колевци српског народа готово да нема Срба. Зашто? Зато што су сви побијени у хрватском геноциду, а они ретки који су преживели су били принуђени да оду.

Код оваквих схватања није ни чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније место у Европи, 1992. године поново згазила усташка чизма, претварајући ово вековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен.

Усташки злочини у селу Пребиловци догодили су се под командом злочинца Ивана Јовановића званог Црни, почетком августа месеца 1941. године.

Између 6. и 11. августа 1941. године, у Пребиловцима је убијено 826 од укупно 994 Срба, а већина су били деца, младе девојке, жене и стараци. Преко 500 страдалника је живо бачено у оближњу јаму Голубинку, коју су у име Титовог „братства и јединства“ комунисти забетонирали 1962. године, а за свако помињање хрватских злочина ишло се у затвор. И све остале јаме по Херцеговини су забетониране, како се нико од Срба не би сетио да су их Хрвати убијали само зато што су рођени као Срби и крштени Православци.

У основној школи која је постојала у Пребиловцима, усташе су поклале велики број деце и њихова црева окачили по школи, а главе стављали на школске клупе. О свим тим ужасима Александар Лузано, италијански војни обавештајац, је извештавао команду у Италији.

Једина особа која некаквим чудом успела да побегне и преживи убијања и оргије у школи у Пребиловцима била је Мара Булут. По њеним речима, усташе су узимале српске бебе из мајчинских руку и разбијале дечије главе о зид школе пред очима њихових мајки. 

У августу 1991. године, коначно су ископане свете мошти пребиловачких мученика, како би се достојно сахраниле. Како су џакови костију бачених Срба извађених са дна јаме ишле од руку до руку Пребиловчана, некоме од присутних кроз сузе се отело: „Ево рођаче, прими, ево, ђеца наша. Ђеца наша! Педесет година у јами“. Ова реченица послужила је нашем прослављеном редитељу Здравку Шотри да свој документарни филм о пребиловачким мученицима назове „Ево наше деце“. 

Трифку Екмечићу препукло је срце у грудима док је на јами чекао кости супруге која је у њу бачена трудна, док је један од ретких Сухића, који су преживели покољ тако што се није затекао у Пребиловцима, пола века касније, на питање кога има у јами, говорио у презенту: „Имам мајку, имам сестру, снаје, снајину дјецу, стричеве…“

Село Пребиловци у Херцеговини

Убрзо је почео нови рат у Херцеговини и у операцији „Чагаљ“ 1992. године, српски народ је потпуно протеран из долине Неретве. Пусте пребиловачке куће изложене су пљачки и паљевини, да се Срби овде више никада не врате. Започети храм је разнесен експлозивом, а кости мученика највећим делом уништене и разнесене на све стране. 

Уништено је и локално православно гробље где су хрватски  бојовници пуцали у споменике подигнуте жртвама покоља. У неким гробницама су и палили кости. Међу хрватским војницима највише је било потомака џелата из 1941. године. 

Пребиловци су у првим годинама након 1992. године опустели. Згаришта су зарасла у коров, а место храма обешчашћено и претворено у депонију.

Међутим, обновом храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима (ремек-дела православне уметности по нацрту арх. Предрага Ристића) почео је и повратак Срба у долину Неретве. Око 70 Срба се вратило у Пребиловце, а у селу данас има и кућа пуних деце. Упркос свему верујемо у Васкрсење српства у долини Неретве и враћа се нада. Живеће и овај народ!

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *