Будимир Давидовић

Будимир Давидовић

Када сам први пут читао биографију Будимира Давидовића морао сам неколико пута да застајем и проверавам да ли сам добро прочитао податке о овом храбром каплару српске војске. Готово невероватно и превише епски је звучао податак „човек са седамдесет рана“ а онда када сам прочитао како их је зарадио схватио сам да се то заиста догодило, ипак остало ми је нејасно како их је овај јунак пребродио. Биће да га је тог дана Бог помиловао по глави јер другачијег објашњења нема… Будимир Давидовић је као прекаљени ратник из Балканских ратова, учествовао и током Првог светског рата у више борби против Аустроугара и бугарских војника. Прошао је албанску голготу, стигао је до Крфа и био један од учесника пробоја Солунског фронта. Почетком 1918. године јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада био рањен са седамнаест убода у борби прса у прса.
У току борбе на њега је бачена ручна бомба због које му је ампутирана десна рука.

Док се опорављао у болници, доживео је не само да по други пут у рату добије највећи српски орден, Карађорђеву звезду, већ и да савезнички, француски гeнeрал Гијом скине са својих груди Ордeн францускe Лeгијe части и каже му: „Јуначe, ти вишe нeго ја заслужујeш да носиш ово високо одликовањe. Хиљадили сe такви јунаци!“


За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима, са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом.

Будимир Давидовић са саборцима

Е сад тужнији део…
Након ослобођења и повратка у Србију, Будимира је снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди. Онако без руке био је присиљен да ради у надници код другога, а људи су га држали из сажаљења. После је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управио, па је било нешто боље. Али, све је то било далеко од доброг. Настало је дуго лутање и тежак живот. Посебно је потресно писмо које је 24. априла 1942. упутио председнику српске владе Милану Недићу:

„Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“.

Будимир Давидовић је преминуо 1980. године у Чачку у 90. години живота.

„Дан Ветерана – Видовдан“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *