Сеча кнезова

Када су се јаничари вратили у Београд 1801. године, убили Мустафа-пашу и почели јак притисак на народ, почела је у Србији јака реакција против њих. Велики део људи отишао је у хајдуке, многи су стали да се туже писмено и усмено, а неки су почели да се договарају о устанку ширих размера. Тако је пивски архимандрит Арсеније Гаговић у договору са карловачким митрополитом Стеваном Стратимировићем, преговарао да у устанку учествују Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина због чега је 1803. године отпутовао у Русију да тражи помоћ.

Сеча кнезова, аутор слике Горан Горски

Обавештени о покрету раје, ухвативши једно сумњиво писмо, вође јаничара, дахије, решили су да покрет угуше, пре него што се распламти и то тако што би поубијали главне људе у земљи, да би народ остао обезглављен и лишен вођа.
У другој половини јануара 1804. почела је сеча кнезова у Србији. Тако су пале главе скоро свих виђенијих Срба тога доба.


Број посечених кнезова никад није тачно утврђен. По једним подацима, до половине фебруара посечено је 80, а по другима укупан број посечених је 123. Многи виђенији људи са дахијског списка за ликвидацију спасили су се случајним одсуством из куће, одбраном или бекством. Карађорђе је срећом успео да се спаси.
У току ове акције јаничари су одузимали оружје од народа и извршили читав низ насиља и пљачки. Сеча кнезова изазвала је гнев народа.

Овим потезом Турци су хтели да уплаше и “обезглаве“ Србе, међутим, постигли су сасвим супротан ефекат. Народна песма Почетак буне против дахије на уметнички начин описује наведене догађаје, од сече кнезова па до почетка устанка…

„Поћи ћемо из нашега града
Кроз нашије седамн’ест нахија,
Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,
Све кнезове, Српске поглавице,;
И кметове, што су за потребе,
И попове Српске учитеље,
Само луду ђецу оставити,
Луду ђецу од седам година,
Пак ће она права бити раја,
И добро ће Турке послужити.“

На све стране Ђорђе књиге посла
У свих градских седамн’ест нахија
На кметове селске поглаваре:
„Сваки свога убијте субашу;;
„Жене, ђецу у збјегове кријте.“
Кад то чуле Српске поглавице,
На мах они послушаше Ђорђа:
Сви скочише на ноге лагане,
Припасаше свијетло оружје,;
Сваки свога убише субашу,
Жене, ђецу у збјег одведоше

Турци мисле, да је раја шала,
Ал’ је раја градовима глава;
Уста раја к’о из земље трава.
У градове саћераше Турке“

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *