Павле Вуисић

Тестамент Павла Вуисића

Комунисти су после онога што су они назвали ”ослобођење” убили између осталих десетина и стотина хиљада угледних Срба и многе уметнике, а међу њима и глумце. Само је у првом таласу стрељања у Београду почетком новембра 1944. убијено 79 уметника, а међу њима и чувени београдски глумци Александар Цветковић и Јован Танић. Највећа српска глумица свих времена Жанка Стокић је, на пример, избачена из Народног позоришта и осуђена на губитак грађанске части и принудни рад чистећи београдске улице (убрзо умревши), а било је и глумаца из имућних индустријалских и трговачких породица који су због свог порекла једва извукли живе главе попут Миће Томића или Данила Бате Стојковића. Један од глумаца који је сву ту неправду деценијама гледао, био је и вероватно наш највећи глумац свих времена Павле Вуисић.

Као рођени Београђанин из угледне грађанске породице (10. јула 1926.) Павле Вуисић је сву неправду ”ослобођења” искусио на себи прошавши кроз пакао присилне мобилизације и слања на Сремски фронт, те кланице српске омладине после које ни данас нисмо у стању да утврдимо број жртава, а знамо да их није било испод 10.000.

Гробница Павла Вујсића на Новом гробљу у Београду

Он се прославио као глумац у комунистичкој Југославији јер је његов невероватан таленат било веома тешко игнорисати, а драмска сцена и филмска уметност су успели релативно брзо да се колико-толико ослободе партијског и цензорског надзора.

Но и поред велике славе и угледа, две константе остају непромењиве у животу Павла Вуисића – љубав према реци (месеце је проводио на Сави и на београдској Ади Циганлији где је имао свој чамац и сплав) и нетрпељивост према комунистима.

Великан српске глумачке сцене је преминуо је 1. октобра 1988. године такође у Београду, а оставио је своје изузетно снажне мисли у аманет у својеручно исписаном тестаменту који је објављен.

Ево како је размишљао Павле Вуисић:

”Тестамент Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума саставља ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују.

Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Ових шест попова, које за инат хоћу, да све оно што се око гроба ради, раде и ћуте.

Нека у себи певају.

Пошто мислим мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми никакав комунист (подвучено оловком два пута) ни говора, али нити једне речи не проговори, јербо ћу се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, је**м матер”.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на друштвеним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *