Бој на Чегру

Након великих победа српских устаника од 1804. до 1807. и релативно мирне 1808. године, уследио је период који ће бити прекретница Српске револуције. Бој на Чегру је једна од најважнијих битака коју је водио српски народ, не само у Првом српском устанку, него у својој историји.

У пролеће 1809. Срби крећу са четири војске против Турака. Најзначајнији правац напада је био према Рашкој и Црној Гори којим је командовао лично Карађорђе. На исток, према Видину био је Миленко Стојковић, а на западу, према Дрини, Сима Марковић.

Највећих проблема је било у војсци која је ишла према Нишу. Уместо да за команданта постави прекаљеног ратника, Петра Добрњца, Карађорђе је имао више поверења у политички подобног Милоја Петровића. Ту је одмах дошло до сукоба јер Добрњац није прихватао да му командује војнички неуки Милоје. Отворена нетрпељивост се проширила и на ниже старешине, који су се поделили у два табора.

Бој на Чегру, аутор слике Горан Горски

Турци су искористили српску неслогу и 31. маја 1809. године напали истурени шанац на брду Чегар код Ниша, којим је командовао ресавски војвода Стеван Синђелић, човек одан Добрњцу.
Војвода Стеван Синђелић и његових 3000 устаника дуго су јуначки одолевали нападима вишеструко бројнијих Турака. За разлику од Срба, иако бројнији, Турци су стално добијали нова појачања, тако да су, уз велике губитке, ипак продрли у чегарски шанац.
Синђелић видевши да је остао сам и да неће моћи још дуго да одолева непријатељу, те да никако не жели да буде жив ухваћен, урадио је нешто невероватно – испалио је куршум у пуну барутану и дигао у ваздух све који су се у том тренутку затекли у шанцу.

Бој на Чегру се ту завршио, али је цена победе коју су Турци платили била превисока. Наиме на сваког погинулог српског војника погинула су чак четири турска освајача.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *