Битка код Ангоре

Битка код Ангоре

Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. године између османлијских Турака под командом султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана. Зашто баш ова битка ?!

Зато што се тог дана на страни Турака борила и српска војска под командом Стефана Лазаревића. Са једне стране генерал Тамерлан и његова монголска војска, њих око 140 000, са друге стране Бајазит и његова армија од око 70 000 бораца. У Бајазитовој војсци, међу његовим вазалима, било је и око 10 000 Срба које је предводио Стефан Лазаревић. Срби су држали леви бок бојног поља. Међу српским ратницима било је и око 1500 тешко оклопљених коњаника.

Битка код Ангоре почела је у зору 28. јула 1402. године. У превеликој жељи за слатком водом (Монголи су све изворе воде у околини отровали – тактика коју је користио Џингис Кан) Турци су нервозно напали први. Монголи су у првом налету одбачени акцијом српских трупа чију храброст истичу и византијски и персијски извори. Српски коњаници растерали су монголске стрелце на коњима и сударили се са монголском коњицом која је под силним налетом тешко оклопњених српских коњаника почела да попушта и да се повлачи. За њима је наступала српска пешадија.

Према неким изворима брзина напредовања српске тешке коњице је била толика да је Бајазит у једном тренутку, уплашен да ће његово лево крило бити одсечено од главнине снага издао наредбу за њихово повлачење на положаје ближе центру турске војске. Потом је уследио снажан напад монголске коњице који је у потпуности разбио десно турско крило. Након извесног времена сва је лака османлијска коњица била разбијена, а Стефан Лазаревић одсечен од центра, још увек је одолевао монголским нападима.

Битка код Ангоре 1402. године

Када је видео да турска војска напушта бојно поље и да даља борба нема више смисла, одлучио је да се повуче. У току повлачења, Стефан Лазаревић иако рањен, пробио се заједно са својим оклопницима до Бајазита како би му омогућио повлачење. Тврдоглави Бајазит, који је још увек чврсто држао центар са 10 000 балканских јаничара, одбио је да напусти бојно поље верујући да исход битке још увек није одлучен. Како је Бајазит одбио, Стефан се повукао сам према западу. Бајазит је на једном вису наставио борбу до вечери, али је при покушају да се пробије пао с коња и био заробљен. Том приликом заробљена је и Бајазитова супруга Оливера, сестра Стефана Лазаревића.

Тамерлан је у почетку имао коректан однос према заробљеном Бајазиту, али не задуго. Почео је да га води свуда са собом у кавезу и да га користи као ослонац за ноге. Врхунац иживљавања био је када је Тамерлан наредио да га Оливера нага у Бајазитовом присуству служи вином. Иако неки извори наводе да су Бајазита батињали до смрти, други сматрају да је понижен овим призором испио отров сакривен у прстену или да је извршио самоубиство лупајући главом о решетке кавеза. Углавном, Бајазит је умро у марту 1403. године након осам месеци проведених у заробљеништву. Недуго након тога Стефан је откупио од Монгола Оливеру Лазаревић и вратио је у Србију на свој двор. 

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *