Павле Јуришић Штурм

Павле Јуришић Штурм

Павле Јуришић Штурм рођен је 1848. године у Герлицу у Пруској. Лужички Србин, католичке вере најпре је био пруски официр, а по доласку у Србију постао је Србин православне вере.

У српску војску примљен је као добровољац 1876. године. Убрзо је кренуо на фронт, лађом од Београда до Шапца, где се јавио генералу Ранку Алимпићу, команданту Дринског корпуса, једном од четири генерала које је Србија тада имала. С обзиром да је Алимпић такође завршио пруску Ратну школу и службовао у пруској гарди, одмах је поставио Јуришића на дужност команданта Шабачко-посавско-тамнавског батаљона, а затим за команданта батаљона Првог добровољачког пука, који се истакао у одбрани Лешнице. У Српско-бугарском рату 1885. године, мајор Павле Јуришић је командовао Шестим пешадијским пуком у саставу Дринске дивизије. У Првом балканском рату 1912. године пуковник Јуришић се прославио са српском војском, претежно из Подриња, у борбама на Куманову и Алинцима. Дринска дивизија је разбила турску војску на Зебрњаку, а пуковник Јуришић је унапређен у чин генерала.

Споменик генерала Павла Јуришића Штурма у Лозници

На почетку Првог светског рата Врховна команда поставила је Павла Јуришића Штурма за команданта Треће армије. Имао је задатак да организује борце у фронт да би зауставили Аустроугарску војску преко Дрине. У бици на Дрини јединице Павла Јуришића Штурма одолевале су више од два месеца петоструко јачем непријатељу. И у Колубарској бици држао је са Подринцима кључне тачке на положају. Тиме је омогућио војводи Живојину Мишићу да организује против офанзиву и зада тежак ударац непријатељској војсци.

Павле Јуришић Штурм је прешао преко Албаније и на Крфу учествовао у организацији српске војске и стварању Солунског фронта, на којем је био све до победе 1918. године. Ратници су ценили, поштовали и волели свог команданта, генерала Штурма. Кроз приче о његовој војничкој способности и храбром држању у најтежим тренуцима, ушао је у сваку кућу у Подрињу. О њему је говорено на славама, свадбама и другим окупљањима народа Подриња. Пензионисан је 1921. године, а два месеца касније умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу, а Лозничани су му подигли спомен-бисту.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *