Милош Ћирковић

Милош Ћирковић

У јуну 1999. године, почело је повлачење наше војске и полиције са Косова и Метохије. Са њима је бежао и голоруки српски народ који је по ко зна који пут био мета арнаутског терора.

Ова трагична дешавања нису заобишла ни град Пећ. На само неколико километара од града налази се приградско насеље Бело Поље које је било насељено, углавном, српским становништвом.

Митрополит Амфилохије, уз епископа Артемија, блаженопочившег патријарха Павла и епископа Атанасија Јефтића тих дана обилази Србе широм Косова и Метохије. Често су угрожени били приморани на конак у манастирима који су били под заштитом страних снага (добар део манастира није ни био под заштитом и као последица тога је да су исти претворени у гомилу камења). Обилазећи оно мало Срба који су остали у пећком крају, митрополит Амфилохије дознаје од Италијана да је у Белом Пољу, већ потпуно напуштеном делу Пећи, остао један униформисан и наоружан српски младић.

Име овог момка је Милош Ћирковић. Те, сада већ давне 1999. године мој имењак имао је 38 година и пре рата је био шумар, а у рату водич српских специјалаца. Амфилохије шаље свештеника Радомира Никчевића да наговори Милоша да пређе на сигурно. Након што га је неколико пута безуспешно молио, те чак и претио, добио је готово претећи одговор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!“

Спаљена кућа Милоша Ћирковића

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг речима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу…“ Након повратка отац Радомир обавештава Амфилохија о стању које је видео. „Сва му је кућа изрешетана. Он, забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… „

Даноноћно су Арнаути јуришали на Милоша, али безуспешно. Свако пут им је приређивао изненађење јер стално је мењао положаје по напуштеном насељу. Осмог дана, након једне посете оца Миљка и Радета који су му доносили храну од Милоша ни трага ни гласа. Његова кућа је била спаљена, а испред куће налазило се 12 арнаутских лешева. Пред сеоском школом, нађена су два изгорела блиндирана возила. Посада у њима је, такође, изгорела. У његовој скоро порушеној кући нађено је свега неколико ствари. Икона Св. Алимпија Столпника, иначе Милошеве крсне славе, Свето Писмо, неке породичне слике и гусларска касета о смрти косовског витеза Јована Милачића, полицајца који је погинуо у селу Преказе, у региону Дреница.

До дана данашњег се не зна шта се десило са Милошем. Једни кажу да су га арнаути убили, други да је преко Проклетија успео да се извуче до Црне Горе, док неки веле да Милош Ћирковић данас живи у иностранству.

Извор: Фејсбук страница „Српска историја“

Запратите нас на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *